И нико неће ни помишљати да долазак компаније Старбакс, озлоглашене по неплаћању пореза, по препумпаним ценама и по уништавању локалних малих привредника, значи само још један ексер у мртвачком сандуку оригиналности и аутентичности Београда
Извор: Блиц
Године 1988. у Београду се отворио први МекДоналдс. Завладала је општа хистерија и навала. Народ је данима чекао по неколико сати у редовима дугачким по неколико стотина метара, само да би се докопао неког чизбургера, помфрита или биг мека. У редовима је било гурања, лактања, чак и туча. Касније би клинци препричавали свој одлазак у Мек целом друштву из краја, а неки су чак и чували празне картонске чаше од кока-коле, или масне кутије од хамбургера и помфрита, јер забога – „то је из Мека“. На стадионима се навијачима клубова из других градова певало „Ми имамо Мекдоналдс, где је вама?!“ или на пример „Хамбургер, хамбургер, кечап и помфрит, ми имамо Мекдоналдс а нема га Сплит!“. Из данашње перспективе то је све прилично смешно, па чак и бедно, али у то време имати МекДоналдс је значио огроман цивилизацијски напредак и осећај да смо као народ део запада и развијеног света. Замислите, отварање једног најобичнијег извиканог брзог ресторана, где је јеловник састављен од хране најнижег могућег квалитета, сувоњавог меса укуса спржене гуме, накрканог адитивима и сољу, за које би и улична мачка двапут размислила пре него што би појела, било je мерило напретка и цивилизације друштва. О да, прилично бедно.
Први МедДоналдс на Славији
Данас, читам наслов у неким новинама „НАПОКОН: отвара се Старбакс у Београду!“. Замислите – „напокон!“ И опет наслућујем хистерију, сличну оној пре 30 година, у којој ће гомиле Срба нагрнути да пробају бљутави бућкуриш из пластичне Старбакс чаше, да се сликају за Инстаграм напућених усана са два уздигнута прста, уверени да пију најбољу кафу на свету, само зато што је Старбакс, и зато што се држећи ту брендирану „кафу“ мало више осећају делом тобоже развијеног света. Јер, забога, НАПОКОН стиже Старбакс. Наивни би помислили да би се реч „напокон“ боље користила у случају отварања Народног музеја, или градње опере, или инвестирања у обнову болница и школа. Али не, реч „напокон“ је резервисана за старбаксе, икее, лидлове, и остале компаније шунд робе и услуге, за које су нас убедили да значе цивилизацијски напредак и блискост Западу.
И нико неће ни помишљати да долазак компаније Старбакс, озлоглашене по неплаћању пореза, по препумпаним ценама и по уништавању локалних малих привредника, значи само још један ексер у мртвачком сандуку оригиналности и аутентичности Београда, који се одавно претворио у „copy/paste“ град, и који се гуши у жељи да кроз слепо прихватање свега што намеће глобализација уништи сам себе до краја. Ето… за 30 година цивилизацијски смо узнапредовали десет корака назад.
Него, дај тај дабл декаф мокаћино да се сликамо и тагујемо. Нек сви виде како смо је*ено модерни, па нек цркну завидници. Ми смо ионако већ мртви.
Наслов и опрема: Стање ствари