Милош Милојевић
На Дачићеву (а вероватно и Вучићеву) жалост ти сценарији за разрешење не обухватају могућност промене граница. То би водило усложњавању ситуације на Балкану јер би решавање једног конфликта по етничким принципима значило позив и другима да на основу истог принципа решавају своје пограничне спорове
Није изазовно писати више пута о једном аспекту једне теме колико год она важна била (видети коментар Сновиђења о намирењу). Но, када се једна идеја, непромишљена, исхитрена и потенцијално опасна, као коров запати у јавном дискурсу нужно је с времена на време покушати да се та леја оплеви.
Наиме, Ивица Дачић, политичар који се несрећним сплетом околности – у народу познатом као новија српска историја – нашао на челу Министарства спољних послова с времена на време избаци паролу како бисмо, зарад „трајног решења“ требалo да поделимо Косово и Метохију са косовским Албанцима, да се ратосиљамо беде и кренемо даље.
По свој прилици, први српски дипломата мисли да је предлагање овако далекосежних промена подједнако обавезујуће као неумесно коментарисање особља белоруског председника Александра Лукашенка. Не треба да зачуди што наши политичари својим речима не придају претерану тежину – сами смо их свикли на такво понашање. Но, на нашу жалост – а богме и штету – у свету међународне политике олако изречене речи, о олако обећаној брзини да и не пишем, могу бити врло проблематични.
Иако је Дачићева изјава дата за један локални медиј она одсликава не само његово – безброј пута поновљено – уверење, но и уверење једног дела српске властодржачке скупине. Иако можемо основано да претпоставимо да та уверења на терену неће донети никакву промену, то не значи да неће узроковати приличну штету.
Та штета се састоји у томе што се изнова и изнова посведочује да је Република Србија спремна да се одрекне интегритета своје територије. „Је л‘ тако“, замишљам да узвикује неки известилац за балканске послове из Вашингтона или Брисела. „Онда не преостаје ништа друго но да се видимо који је најподеснији сценарио да се те територије одрекнете“, закључује он, сасвим разборито.
На Дачићеву (а вероватно и Вучићеву) жалост ти сценарији за разрешење не обухватају могућност промене граница. То би водило усложњавању ситуације на Балкану јер би решавање једног конфликта по етничким принципима значило позив и другима да на основу истог принципа решавају своје пограничне спорове, објашњавао је британски Економист ставове Сједињених Држава, Немачке и других западних сила почетком године.
Ипак, да би се разумели суштински разлози зашто Сједињеним Државама не пада на памет да подрже ове промене граница треба поставити следеће питање: да ли је сувисло да једна сила, попут САД, прихвати промене граница које је сама признала, и које сматра делом међународног поретка, да би Србија намирила неке своје, шићарџијске, етноцентричне рачуне?
Тешко. Уосталом, излишно је подсетити да су Сједињене Државе биле спремне, а и даље то јесу, да озбиљно погоршају своје односе са Русијом зарад очувања постојећих украјинских граница. Чак и у ситуацији где је очито могуће испреговарати по САД повољан аранжман по принципу „Крим за нешто“ тврдоглаво се инсистира на „међународном правном поретку“. Дакако, онако како га САД разумеју.
С обзиром да су, према ранијим изјавама српских политичара, и поједини међу косовским Албанцима спремни на овакво решење, добро дође – што је белодано посведочено у гостовању Рамуша Харадинаја код Миломира Марића – то што „косовски суверенитет“ у међународним односима практично не постоји и што ће се албанске сепаратистичке власти на Косово беспоговорно повиновати вољи САД. Она, тренутно гласи – никакве промене граница не долазе у обзир.
Ред је да се, макар и услед сплета околности, и ми мало окористимо о (нео)имепријалну охолост.
Велике силе имају тај луксуз да прилагођавају оквире међународног понашања властитом доживљају ствари. Осталима, међу којима је и Србија, не преостаје ништа друго но да се грозничаво држе принципа, да на њему инсистирају и држе га се као пијанац пословичног плота.
Одрицањем од принципа оне се упуштају у игру одмеравања пуке снаге у којој немају много шансе. А када се упусте у игру великих и понесу се за њиховим речником, манирима и волунтаристичким схватањем правних норми могу на болан начин да увиде како тој игри нису дорасли.
И да скончају у јарку испод споменуте тарабе.