Шта је Диана Будисављевић записала у дневнику о Степинцу приликом два сусрета с надбискупом током трајања акције спасавања деце из логора НДХ
Фото: Иван Милутиновић
Полемика око канонизације надбискупа Алојзија Степинца траје подуже, а ових дана је актуелизована поводом откривања споменика у Хрватској и идеје да би и у Београду, покрај будућег споменика Дијани Будисављевић, требало подићи и Степинчев. Разлог: учествовао је у спасавању на хиљаде српске деце из логора НДХ.
После ћутања дугог седам деценија, појавило се неколико књига о Дијани, а прва је настала из пера моје маленкости („Свет књиге”, Београд, 2013). Издавач је, за две године, понудио и издања на енглеском и немачком, а Друштво есперантиста Београда је књигу превело и на есперанто. Један од кључних извора био ми је Дианин дневник који је, све време своје акције, уредно водила. Овога пута ћу предочити оно што је Диана у дневнику записала о Степинцу приликом два сусрета с надбискупом током трајања акције спасавања деце. При првом сусрету (1. децембар 1941) записала је:
„Мој први пријем код надбискупа др Степинца. И тамо је резултат разговора био потпуно негативан. Надбискуп ми је рекао да нема никаквог утицаја на владу, тамо ништа не може измолити. Спреман је заузети се за ствар, али унапред зна да не може ништа постићи.”
Пола године касније (26. маја 1942), Диана успева да испослује другу аудијенцију код надбискупа, а ево како ју је описала:
„Надбискуп је веома суздржан. Не жели се заинтересовати. Каже да нема никаквог утицаја на владу. Испричао ми је да је због стана једне Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи да остане у стану, а сад је, упркос томе, желе из стана избацити. Кажем да сам дошла тражити да спасе један народ, а он ми прича о некаквом стану.”
Директор Степинчевог „Каритаса” Стјепан Думић сведочио је, 16. октобра 1945, у Одељењу заштите народа: „Надбискуп је имао 110 крава музара, али партизанска деца (она коју је Диана избавила из логора – прим. Б. Л.) нису добила ни капи млека. Загреб је пун каноничких курија. Ниједан каноник, па ни сам надбискуп, нису уступили ниједну просторију за децу. Због тога су смештена у надбискупов врт за палме.”
Додајмо, на крају, шта су известила двојица представника НДХ у Ватикану, Никола Рушиновић и Ервин Лобковиц. Први извештава да је Степинац у Ватикану изјавио да је могао превести 400.000 Срба у католичанство, али је успео да преведе само сто хиљада „пошто је православни елеменат толико заостао да не зна ни за најбитнија начела свете вере”. Лобковиц извештава да је, при посети папи у мају 1943. године, Степинац врло позитивно известио о НДХ, али је „неке ствари, с којима се он иначе никако не слаже – прећутао, само да створи о НДХ што бољи утисак”.
Бошко Ломовић, Горњи Милановац
Изложба „Дијанина деца“
Документарна изложба о акцији спасавања 7.500 српских дечака и девојчица из усташког логора Јасеновац у Другом светском рату ауторке Слађане Зарић
Захваљујући племенитој Дијани Будисављевић, из јасеновачког логора смрти спасено је више од 7.500 српских дечака и девојчица. О томе сведочи документарна изложба „Дијанина деца” представљена у Дому Војске Србије. Велика акција спасавања деце из усташког логора Јасеновац у Другом светском рату може се видети на фотографијама и дневничким белешкама Будисављевићеве.
О значају поставке говорио је министар одбране Александар Вулин. Он је поручио посетиоцима да је Дијана жена о којој премало знамо. Дијана Будисављевић, подсетио је министар, није била Српкиња, али је спасла нашу децу јер је и у времену зла увек било добрих људи. Захваљујући Дијани, како је казао Вулин, ова преживела деца данас имају потомке.
– Ако тражимо пут ка помирењу, пут Дијане Будисављевић је пут ка помирењу, а не пут Алојзија Степинца – рекао је Вулин. Он је напоменуо и да је међу јасеновачким жртвама око 20.000 убијене деце.
Ауторка поставке Слађана Зарић напоменула је да је Дијана са својим сарадницима свако преузето дете пописала, наводећи његово име, презиме, датум и село у коме је рођено и логор из кога је преузето, са дубоком жељом да се сачува њихов идентитет. На почетку су деца добијала картончиће, који су им канапом везивани око врата и ови записани подаци су тако чувани.
– Само деца која су у логору раздвајана од мајки могла су бити спасена. Мајке које су сакривале децу, водиле су их у сигурну смрт, а дешавало се и да малишани нису хтели да се одвоје од најмилијих. Једна мама одвезала је прегачу за коју јој се син закачио, па је он тако и тај комад одеће понео са собом. Он и сестра су преживели и прегачу сачували до данашњих дана – објаснила је Зарићева.
Аутор архитектуре поставке је Иван Мангов. Изложба је организована захваљујући сарадњи Министарства одбране и РТС-а. Поставку су обишли и министри Зоран Ђорђевић и Златибор Лончар, представници Српске православне цркве, јеврејске и ромске заједнице, као и друге личности из јавног живота земље.
Александра Куртеш