Слободан Антонић: Мала победа аутоколонијалне фаланге

Министар Вукосављевић је сада прекардашио с ћирилицом и с плурализмом српске културе. Стога – у Младеновац! Није невоља што је културна Стратегија 2027 гурнута под лед и што ће њен творац бити смењен. Невоља је што је још једном демонстрирана снага нашег аутоколонијалног естаблишмента

Блиц је ових дана објавио да смењују министра културе Владана Вукосављевића (овде и овде).

Цела актуелна Вучићева влада – с Брнабићевом на челу, као својеврсним фикусом – тешко да заслужује неко нарочито поштовање. Ипак, у тој влади налази се и понеки министар који је бар нешто покушао да уради на националном плану.

Рецимо, Вукосављевић. Он је први српски министар културе, после 1918. године, који је истински пробао да заштити наше примарно писмо – ћирилицу. Вукосављевић је, уједно, и први министар који је српску културу покушао да дефинише као плуралистичку.

Због ове дрскости, другосрбијански културтрегери водили су систематску кампању против Вукосављевића. И пошто су се ухватили за његове грешке које су првенствено резултат наддетерминишућег Вучићевог обрасца – манипулације у сфери медија – нашли су се, ових дана, на прагу да изгурају Вукосављевића из Министарства културе.

Уопште се не солидаришем с Вукосављевићем када су медији у питању. Али, руку на срце, он за то доиста и није главни кривац. Међутим, због две поменуте ствари – заштите азбуке и афирмације вишедимензионалности наше културе – не могу а да не жалим због његовог неуспеха.

Вукосављевић је, наиме, направио „Стратегију развоја културе до 2027. године” (овде) која је, суштински, први државни документ у којем је уочен културцид ћирилице, и у којем је предложено како би се тај проблем могао решити.

Другосрбијански култур-комесари су, међутим, на тај документ реаговали оркестрираном галамом. О њиховој екстремној нетрпељивости према заштити ћирилице предложеној у Стратегији 2027, опширније сам писао овде.

Сада ћу само додати да је коментатор Пешчаника Саша Илић дошао на јавну расправу о Стратегији 2027 како би изнео оптужбу да се од Стратегије „прави идеолошко-националистички програм, иако имамо Уставом решено питање језика и писма”, те да предложене мере које се односе на ћирилицу представљају „дискриминацију”, и нешто што је „опасно, окренуто прошлости, идејама Добрице Ћосића и Милорада Екмечића” (овде).

Дакле, дискриминација је заштита ћирилице коју управо Устав препознаје као наше главно писмо, а није дискриминација ако се становиште Добрице Ћосића и Милорада Екмечића проглашава „опасним” и „окренутом прошлости” – као да нису у питању велики књижевник и историчар, већ какви партијашки црнокошуљаши?!

И ТВ N1 уприличила је „расправу” на ту тему (овде). У њој је водитељка поставила и ово питање: „Стратегија предвиђа да је добар део средстава (буџета за културу) намењен очувању ћирилице. Да ли је то предимензионирано?“ (овде, 12:08 и даље).

То је апсолутна бесмислица. Стратегија 2027, наиме, уопште не разматра како делове буџета за културу распоредити по појединим ставкама. Понајмање Стратегија одређује да се „добар део средстава” мора „потрошити на ћирилицу”.

Реч је, наравно, о измишљотини коју је лансирао другосрбијански културни естаблишмент, а коју је уредно пренела и дотична водитељка. Било је, дакако, потребно да се иницијатори Стратегије представе као националистички лудаци који све паре хоће да потроше на то заостало писмо, како би се цела Стратегија дисквалификовала.

Заостало писмо? Погледајте само шта радикални новосадски грађанер, Тихомир Новак, пише о азбуци: „А шта нам то говори мањак ћириличних табли (у Новом Саду)? Две ствари. Прва је да се Нови Сад глобализовао, да више није она стара `српска Атина`, у којој се некад `мислило и на ћирилици писало за цео српски народ`. Друга ствар је отмено присуство латинице” (овде).

И ето нам типичне аутоколонијалне матрице. Латиница је, дакле, „отмено”, „урбано” и „модерно” писмо, а ћирилица је, ваљда, тек „сељачки” и „ретроградни” алфабет.

Наши ЕУ-бојовници, очигледно, поступају с ћирилицом као Хитлер с готицом. Нацистичка и тоталитаристичка Нова Европа тражила је униформисаност народа и писама. Зато је 1942. године било: збогом готицо (овде). Исто и у данашњој Новој Европи – барем каква је у главама нашег секуларног свештенства – имамо: само латиница.

Други смртни грех Вукосављевића била је идеја о плурализму српске културе. Стратегија 2027, наиме, српску културу по први пут после 2000. године не дефинише искључиво као „европску” – западноевропску и атлантистичку. Стратегија каже да је српска култура и „словенска”, „византијска”, те „старобалканска” (оријентална; овде, стр. 4–5).

Тај плурални идентитет српске културе, иначе, посебно су уочили српски уметници који живе у иностранству. Владимир Пиштало, на пример, који већ четврт века борави у САД, где предаје америчку и светску историју (овде), каже:

„Ми (Срби) лако разумемо медитеранску, италијанску, шпанску културу. Ми можемо лако разумети средњоевропску културу као што је немачка, пољска, мађарска, као што можемо лако разумети и турску културу. У Италији би рецимо оклевали да направе филм о Достојевском јер је то за њих недокучиво и мрачно, док ми слична ограничења готово да немамо, и због тога би положај Србије могао да буде и велика предност, посебно културна” (овде).

Такође, и Милорад Павић видео је Србију као судбинско место спајања западнохришћанске и источнохришћанске цивилизације (овде). И уместо да се дичимо одређењем наше културе као „плуралистичке”, овдашњи културтрегери на помен „плурализма” доживљавају нервно растројство. Већ помињана телевизија одмах је звала у госте пензионисану култур-комесарку, која је идеју плурализма српске културе оценила као, ни мање ни више, него „десничарску оријентацију” (видети моју критику овде).

У помоћ јој је прискочила и Боркa Павићевић: „Не слажем се с том дефиницијом (српске) културе као ћириличне, као балканске, као епске, као херојске и византијске. Не видим да то отвара оне просторе за које се номинално и вербално залажу врхови ове власти (тј. за ЕУ)” (овде, 3:13-3:39).

Управо зато је Вукосављевић данас непожељан. Он је почео тако што је као београдски секретар за културу одбио да се повинује етаблираним дугосрбијанским рекеташима који делују под паролом „култура – то сам ја” (о томе овде). Био је и један од покровитеља раздругосрбијанизовања Сајма књига (овде; премда се на Сајму 2017. десила брука са Милеровом; овде и овде). Није желео да му главни одлучилац о додели новца медијима буде Динко Грухоњуић (овде и овде). Указивао је на то да смо као народ

„изложени процесу акултурације, феномену који представља топљење основних идентитетских атрибута неке културе и преузимања вредности друге културе; уколико акултурација одмакне, долази се до топљења културног језгра и стандардних културолошких и идентитетских образаца једног народа, што је предуслов за разне историјске невоље” (овде).

Међутим, (ауто)колонијална Србија – тај фактички господар наше културе – унапред је упозорио Вукосављевића шта ће му се догодити ако буде непослушан. Басара, 24. 10. 2016:

„Вукосављевић, на подобије свог претходника, другосрбијанца Тасовца, а и многих других, у Влади Србије биће најобичнији фикус који ће или слушати шта му се каже или бити виђен за Младеновац, у коме је – онога момента када је прекардашио – завршио и Браца Петровић (први напредњачки министар културе – С. А.)” (овде).

Дакле, Вукосављевић је сада прекардашио с ћирилицом и с плурализмом српске културе. Стога – у Младеновац!

Није невоља што је Стратегија 2027 гурнута под лед и што ће њен творац бити смењен. Невоља је што је још једном демонстрирана снага нашег аутоколонијалног естаблишмента. Он је, после двадесетак месеци, очигледно успео да придави и иначе прилично политички вештог Вукосављевића. То је била показна вежба како ће проћи свако ко се усуди да доведе у питање владајући аутоколонијални код у култури.

С друге пак стране, још једном се показало да су појединци – ма колико да су ентузијасти – немоћни пред овешталим структурама интереса и доминације. Вукосављевић, који није имао јаку страначку залеђину и који је више деловао као усамљени јахач, без обзира на енергију и добре намере, није имао шансе.

Ако је у мишљењу и у уметности пресудан индивидуум, у политици одлучује ко има боље организован тим. Аутоколонијални естаблишмент у српској култури тешко да могу да демонтирају појединци, колико год да су патриоте и демократе, ако су и сами тек део политичке структуре чија је основна функција компрадорска експлоатација сопствене земље и сопственог народа.

За ослобођење наше културе од колонијалних стега потребан је друштвени покрет који ће искати слободу и у другим сферама – од привреде и медија до породичног васпитања. Елементи тог покрета свуда су око нас, само је питање – када?

То време не сме бити одвећ далеко. Иначе, неће баш много тога преостати да се спасава. Укључујући и азбуку и плурализам српске културе.