Прави реализам, у том смислу, није у спавању („Они живе, ми спавамо“, из филма „Они живе“), него управо у избору правог тренутка
У ремек-делу Џона Карпентера „Они живе“ (They Live, 1988) најдужа борба, дужа од оне завршне против ванземаљских колонизатора, је она када главни јунак покушава да натера пријатеља да погледа истини у очи, односно да види праву истину стварности у којој људи живе.
Пријатељ се у свом одбијању да види истину позива на то да „има жену и децу“, док му главни јунак каже како оним што чини управо жели да спасе његову жену и децу.
Укратко, „реализам“ некада налаже компромис, а некада отпор, и нема универзалног рецепта. Са тим да треба имати на уму да колонизатор најчешће рачуна на ефекат жабе скуване у хладној води, па реализам у том смислу подразумева осећај за прави тренутак да се из воде искочи. А то по правилу подразумева отпор оваквог или онаквог облика и интензитета. Који, разуме се, треба припремати, тражећи оперативне, материјалне и идејне ослонце, као и праве савезнике, и никада, ни у тренуцима најтежих компромиса, не препуштати ствари случају и не губити компас, односно свест о свом истинском положају и пожељним и достижним циљевима.
Бити повезан, знати ко је где и – кад дође прави тренутак – деловати.
Прави реализам, у том смислу, није у спавању („Они живе, ми спавамо“, из поменутог филма), него управо у избору правог тренутка.
Што се тиче истине, којој треба погледати у очи, она није само истина о злу, смрти и насиљу, него и истина о путу изласка, о поседовању онога што се некада звало „позитивним идеалом“, а још раније смислом.
Јер отпор подразумева жртву, а жртва смисао.
И још једна ствар коју нам овај изузетно користан филм поручује – поробљивачи се не хране само нашим страхом и слабостима, чак ни само нашим међусобним сукобима и омразама, него, пре свега – нашим хладним срцима.