Овом сећању на жртве „Милосрдног анђела”, како је већ уобичајено, није присуствовао, ниједан дипломата из представништава деветнаест земаља које су се 24. марта 1999. године херојски обрушиле на СР Југославију
Александар Вучић на церемонији у Алексинцу (Извор: РТС/Снимак екрана)
Триста шездесет четири дана у години војска Србије, војно неутралне земље, увежбава борбену готовост са снагама Северноатлантског пакта како би негде у Европи (а најбоље на границама Руске Федерације) спремно дочекала великоруску агресију на САД, а онда се, 24. марта, читава наша земља посвети обележавању годишњице НАТО-бомбардовања.
Ове године централна државна церемoнија у знак сећања на жртве Операције „Савезничка сила” или „Племенити наковањ” или „Милосрдни анђео”, како гласе шифре за тај тероризам високог стила, одржана је у Алексинцу уз присуство више хиљада грађана, председника Србије, премијерке, чланова Владе, председника Републике Српске и једног дела дипломатског кора.
„Опростићемо ако будемо могли, заборавити само ако нас не буде било” – основна је порука веома оштрог говора председника Вучића који је одржао овом приликом. Некажњени организатори овог злочина, разуме се, неће се њиме, нимало потрести пошто знају да су све изговорене речи против њих само за унутрашњу употребу и за ту прилику, а да је већ сутра нови дан, у коме војници неутралне Србије настављају своја редовна усавршавања вежбајући са натовцима.
Овом сећању на жртве „Милосрдног анђела”, како је већ уобичајено, није присуствовао, ниједан дипломата из представништава деветнаест земаља које су се 24. марта 1999. године херојски обрушиле на СР Југославију. Што се већ може препознати као знак да су и данас потпуно уверене у оправданост напада који су предузели пре 19 година и да немају никаквог разлога да се кају што су нас 78 дана засипали бомбама, убијали и цивиле и војнике, нанели огромну материјалну штету и Србију уназадили за много година и са малом надом да ће се икада опоравити и вратити међу земље са којима се некада могла поредити или чак и бити испред њих.
НАТО агресија 1999: зграда МУП-а Србије у пламену (Фото Танјуг)
Ових дана, а свакако у вези са годишњицом бомбардовања наше земље, објављени су и резултати анкете о томе како грађани Србије гледају на могући улазак у НАТО. Они су показали да се 84 посто испитаних грађана изјаснило против приступања тој злочиначкој организацији, десет посто сматра да би такво решење било корисно за нашу земљу, док шест посто грађана нема никакав став.
Разумљиво је што се огромна већина грађана противи уласку у НАТО, помало чуде одговори неодлучних, али је тешко схватити подршку учлањењу оних десет посто Срба, јер се тиме и сами сврставају на страну злочинаца који сматрају да је Србија заслужено кажњена.
Много је озбиљније, међутим, што међу многобројним политичким странкама и покретима у нашој земљи , проевропски оријентисаних, има и таквих које – вероватно уз пристојну награду – непрестано позивају нашу Владу да не буде изузетак већ да се препусти општој струји и придружи осталим америчким сателитима на Балкану.
Кад би неким случајем наши народни посланици обратили већу пажњу на програм и рад ових странака и покрета, па можда и изгласали закон којим им се забрањује рад управо због навијања да Србија уђе у НАТО, не треба ни сумњати да би се све чланице те терористичке организације огорчено побуниле због кршења демократије у Србији. Што би то заиста и било, можда једва неки степен мање од њиховог „Милосрдног анђела”, „Племенитог наковња” или „Савезничке силе”.