Оливер Вуловић
Заиста нови ДСС и оне старе Двери – уз асистенцију долазећих националних покрета – биће преко потребни овој држави у случају Вучићевог проклизавања на косметском питању, јер реторика са Запада постаје опет јача
Јак уплив евроатлантске раздражене русофобне политике је допринео ситуацији да политичке групе у Србији – које за себе мисле да су политичке партије – осим високе интезивности јаловог деловања, нису успеле да током предизборне кампање оживе и делић петоктобарске доктрине са којом су мислиле да ће, у збиру макар, загазити на пут политичког преокрета.
Са опречном политичком концепцијом у делу националног изашла је само ДСС (Двери су свој национални предзнак свели на колорит уласком у техничку коалицију са ДЈБ), али због јасно неизраженог отклона од петооктобарског дискурса ДСС је завршила усамљена и резултатом осрамоћена.
То ће бити усуд ове партије и у свим будућим политичким мерењима уколико своју, широким масама прихватљиву, националну оптику – и са изузетним председником – не лиши „озбиљне подршке“ утицајних петооктобарских позадинаца у својим редовима, који доприносе да просечни гласач изрази своје личне симпатије за ДСС али због „вишег интереса“ на бирачком месту ипак „повуче ручну“ и определи се за опције у којима су петооктобарци тренутно реликт без утицаја.
Тврда демаркациона линија према дешавањима из 2000. године, захваљивање – уз доделу испраћајућих плакета – оним члановима ДСС-а који у носу још увек са задовољством имају мирис дима спаљене Скупштине а који апелима за свето Косово покушавају да наталоже што више прашине заборава на сопствени огромни удео у губљењу ни мало мање свете Црне Горе, уз снажне ударе на неолиберални поредак који је успоставио Вучић јесте једини рецепт да бирачи и коначно поверују у предзнак „нова“ са којим се ДСС појавила на овим изборима.
Заиста нови ДСС и оне старе Двери – уз асистенцију долазећих националних покрета – биће преко потребни овој држави у случају Вучићевог проклизавања на косметском питању, јер реторика са Запада постаје опет јача.
Милош Јовановић, председник Новог ДСС-а (Извор: Печат)
Таман смо мало медијски заборавили на предодређену нам позицију „на линији ватре“, кад ето ти га норвешки амбасадор Бјорнстад, који – претећи и успут бранећи ставове које је у Београду износио Брајан Хојт Ји – поручује да би Србији „било мудрије“ да води политику у складу са земљама ЕУ и тако покаже спремност да буде „поуздан члан“ Уније. Амбасадор тако шаље јасно упозорење о већ спремљеном спектру непријатељстава уколико Србија одступи од – у Бриселу, Лондону и Вашингтону – за њу дефинисане матрице.
Координисано са Норвежанином, током саслушања у пред Одбором америчког Сената за оружане снаге, командант снага НАТО-а у Европи генерал Скапароти, на питање који је народ највећи проблем у региону спремно је одговорио: „Србија, као држава, али уопштено српска популација на Балкану.“ Дакле, и у овом извлачењу карата за српски народ предвиђене су ситне, неспојене, спарушене луцерке и лишће.
Оно што се најбрже пали и најбрже гори.
Марш фашизма постмодерне има све јачи и звучнији корак а хук оних који марширају све злокобнији и крвожеднији.
Савремена англосаксонска естетизација нацизма (Скапаротијево проглашавање целе српске популације за проблем није ништа друго до акт голе мржње у стилу којем су некада на исти начин означавани и Јевреји у праскозорје Коначног решења) кроз кривотворење и злоупотребу идеја слободе и демократије овог пута – уместо Крупа, Хајнриха Хофмана, Форда и Едварда VIII – уз себе има Волстрит, Сити, бриселску клику, извитоперену европску левицу, краљевску кућу у Ријаду…
Савремени фашисти, као ни његови претходници који су изазвали Велики и Други светски рат, на овим просторима немају разлога да мењају мету нити ће је мењати.
То већ видимо на простору Блиског истока, где је тренутно на сцени геноцид над хришћанима и Шиитима – а чији је Србија проширени део.
Морамо учинити све да такав развој догађаја дочекамо спремни.