Предложена промена поступка избора патријарха је добра – да се манемо коцкарских финиша избора које после многи доводе у питање, али било би заиста важно да се изборни сабор прошири или макар да се уведе један број обавезних посматрача
Свештеник Ненад Илић (Фото: Медија центар)
Црквена јавност поново је некако скоро понижена. Овог пута тиме што се предлог новог Устава СПЦ није појавио прво ни у храмовима, ни на сајту СПЦ, ни у неким црквеним новинама, него су верујући људи упознати са неким деловима нацрта путем медија који често са Црквом немају никакве везе, а често имају и ставове непријатељске према Цркви. Из неких медија су, на пример, мене после првих вести питали да прокоментаришем нешто из нацрта новог Устава, а ја нисам имао појма о садржају нацрта.
Али саборност се не да. Кад сам овде на ФБ питао где би се могао наћи тај нацрт који се прави тајно од верујућих а јавно за којекакве медије, у року од неколико сати више пријатеља ми је послало у инбокс нацрт устава. Неки детаљи нацрта већ су макар на ФБ ушли у јавну расправу. Од промене имена СПЦ чији пун назив би требало надаље да гласи Српска Православна Црква – Пећка Патријаршија преко озваничења већ предуго неопходне поделе Београда на макар три епархије, до критичких опаски у односу на члан устава (остало из старог) у коме се забрањује свештеницима да јавно критикују одлуке црквених власти – које тиме заправо објављују своју непогрешивост.
Извор: ФБ свешт. Ненада Илића
Хвала Богу те имамо довољно озбиљних теолога и верујућих људи разних струка који имају шта да додају нацрту новог устава – само да има ко да их чује. Да расправа изађе из зоне потпуне алтернативе.
Дејан Мачковић, на пример, одлично коментарише спорни члан о забрани критике:
„Једнако, Комисија је пропустила да реално размотри и анализира практичне посљедице неких превазиђених одредби старог Устава, којe су остале у новом Уставу, попут забране клирицима да јавно критикују одлуке црквених власти (члан 171). Ова одредба не само да је у контрадикицији с православним Предањем које тражи да црквене одлуке заживе и имају рецепцију у народу, (а како другачије него кроз дискусију), него је у директном сукобу првенствено с Европском повељом о људским правима и с Уставима свих земаља у којима Пећка Патријаршија има епархије. Осим тога, одредба је неспретно срочена да неодољиво подсјећа на чувени члан 133 Казненог закона СФРЈ – о вербалном деликту, којим су комунисти управо клир СПЦ слали на робију. Уколико би се примјењивала, сваки лабилнији епископ би на основу ње могао да прогања, а сваки поп који не дрхти од ширита, би дотичног могао да вуче по судовима и тужи за мобинг, који је у многим државама кажњив и затвором.“
Ако бих ја нешто имао да предложим: предложена промена поступка избора патријарха је добра – да се манемо коцкарских финиша избора које после многи доводе у питање, али било би заиста од велике важности да се изборни сабор прошири или макар да се уведе један број обавезних посматрача.
Било би паметно да нацрт изађе на светло дана и да заиста у њега буду уграђени најбољи предлози, а не да све искључиво остане у сенци и да се промене одвијају само по жељи епископа. Важно је позабавити се шире овим уставом како због наше Цркве, тако и због тога што се могуће спрема и промена државног устава – како би власт могла да уради неке сада немогуће потезе.
Боље је да се вежбамо на време.