Ми, Срби, морамо схватити да одговорност за општу пропаст Србије није једносмерна и морамо прихватити део кривице јер смо у својим поступцима и одлукама имали слободу избора
Ко је крив? (Извор)
„Nemo ex suo delicto meliorem suam condicionem facere potest”
(Нико не може побољшати свој положај на основу рђавих дела)
Навод из Digeste, главног дела збирке закона Зборника грађанског права
Corpus iuris civilis – начињеног по наредби цара Јустинијана у VI веку
То што Вучић сматра својом великом способношћу и политичким успехом на који је поносан, за сваког разумног човека представља, и то не само у Србији, резултат непрестаног кршења моралних норми, недостатка националне и социјалне одговорности, подстрекивања неморала међу сарадницима и правдање неморала као друштвено прихватљивог понашања и пословања.
Ако пословну етику посматрамо као скуп моралних правила понашања у свим пословним активностима (према другим људима са којима се ступа у пословни контакт, према одлучивању, дужностима, обавезама, праву и одговорностима) усмереним ка успешном и профитабилном пословању, јасно је да је то питање културног наслеђа али и личне одлуке, интереса и мотива, односно питање у коликој мери је наш властити морални интегритет способан да се одупре притисцима који долазе из окружења.
Подсетимо се и система одговорности:
Добро се ради ако тај рад задовољава појединачне, колективне и друштвене интересе, а лоше ако угрожава неке од њих или све у целини.
Без обзира чија је одговорност у питању (обичног радника, власника фирме, менаџера или политичара на власти), она се посматра као лична, колективна, морално-политичка, дисциплинска, материјална и кривична одговорност.
Необорива чињеница је да, ми Срби, морамо схватити да одговорност за општу пропаст Србије није једносмерна и морамо прихватити део кривице јер смо у својим поступцима и одлукама имали слободу избора. (Виктор Франкл: „Све се човеку може узети осим последње од људских слобода – право на избор става у било каквим датим околностима, право на избор властитог пута.”)
Већина нас у социјалним и пословним контактима ишла је линијом мањег отпора и попуштала под притиском средине, прихватајући наметнуте начине понашања и пословања а оправдање налазила у речима, како је то лепо рекао Душко Радовић, „живимо у таквом времену“.
Не, господо, ми само самосажаљиво оправдавамо наш избор јер смо дошли у ситуацију да сносимо последице нашег кукавичлука, нечињења или непромишљености.
Да смо правовремено преузели одговорност за своје одлуке и изборе данас бисмо имали државу у којој смо желели и желимо да живимо, овако изађе да имамо само власт какву заслужујемо и све изгледе да изгубимо државу, коју нисмо стварали ми него наши преци.
Али како нисмо, данас подносимо малтретирања примитиваца; криминалце на власти; радимо са пеленама за зараду која није довољна ни за најосновније животне потребе; пуштамо децу да одлазе у иностранство јер не желе да раде за неписмене СНС-овце са купљеним дипломама који или не долазе на посао или спавају на послу за неколико пута већу зараду него што је њихова; зато нам данас вршљају НВО по образовању и васпитању деце а систем социјалне и здравствене заштите функционише на граници еугенике и тихог геноцида над Србима; зато нам данас насељавају државу муслиманским „мигрантима“ и европским Ромима без нашег знања и сагласности иако одлука са ким ћемо живети треба да буде искључиво наша а не одлука једног Вучића чији трговачки планови и личне амбиције угрожавају нашу безбедност и нашу будућност; и зато данас тај исти Вучић самовољно и дрско и безобразно и крајње неморално одлучује, упркос великим противљењима грађана, да распарча Србију зарад стварања Велике Албаније и припајања делова наше државе до јуче готово непостојећим државама.
Да, господо, одговорност за овакво стање сносимо и ми. Па…?
Наслов и опрема: Стање ствари