Лист објављује песму ругалицу „Србији која није завршила рат у Босни“ изашлу из пера млађаног студента Факултета политичких наука, Милоша Ћирића. Милош настоји да научним методама, вероватно изучаваним на овом факултету, докаже како идеја Велике Србије још увек тавори у главама геноцидних Срба, кривих за укупна страдања на „овим просторима“ која још увек носе Милошевићев печат. Србија ће, по овом будућем научнику, наставити да ради на остварењу Велике Србије од Вардара па до Скопља
У једном слободном и независном дневном београдском листу, који се и дан danas штампа латиницом, главни и одговорни уредник не стиже да се бави уређивањем свега и свачега јер то непрестано ради на екранима, такође слободних и независних и такође латиничних електронских медија.
„Свакосатно лапрдало“ – како би рекао Божо, друг члан и председавајући жирија за доделу награде потпуно свестан чињенице да громчић неће у копривице.
Главни колумниста листа пише тако да му „црвни бан“ не излази из уста. Стиче се утисак да су у праву они који предлажу да му се, због бана, колумна појављује под насловом „Независна бановина Басарабија“.
Главни карикатуриста листа, заслужни грађанин и поносни носилац одликовања невладиних организација, који се потписује са цорапутача, тврди да је убеђен да зна формулу азотне киселине, само тренутно не може да се сети. Каже, као онај ученик понављач, „на врх ми је језика, али не знам како се изговара. Зато и не говорим, него цртам. Због тога су ми и стреле отровне. Још само да научим да гађам у праву мету“!
У редакцији се са правом жале како их ова власт непрестано воза. И то без бус-плус картица које нису њихово дело, него су плод времена када левица (напредна) није знала шта ради десница (ретроградна). Не схватају како им возање полази за руком будући да се владини намештеници углавном баве измештањем. Изместили су Главну станицу из 1884. у 2018. и у Прокоп, који неће бити завршен ни 3884. За то време, привремено ће им од помоћи бити краљевска станица у Топчидеру. Очекују краља да им дође, а њега баш брига за воз. Он игра шах у авиону и само понекад на Калемегдану.
Изместили су и Ластину аутобуску станицу а радови на новој градској у блоку 42 још нису ни почели. О метроу и да не причамо. Новинари не верују у приче у којима се тврди да се ту нешто ипак ради, али да се то не види зато што раде испод жита.
Раде и певају: „Ми радимо вас, ви радите нас, да нам живи, живи рад! И запосленост… и да нам роди још много, много жита“.
Давно су прошла она времена када су се широке народне масе возиле у мерцедесима преко наметнутих политичких представника. Данас је потпуно нова ситуација. Масе се возају преко демократски изабраних представника, у аудијима са замагљеним стаклима. Неко би рекао – као у магли.
Лист, и поред свих недаћа и цензорске тортуре, објављује песму ругалицу „Србији која није завршила рат у Босни“ изашлу из пера млађаног студента Факултета политичких наука, Милоша Ћирића. Милош настоји да научним методама, вероватно изучаваним на овом факултету, докаже како идеја Велике Србије још увек тавори у главама геноцидних Срба, кривих за укупна страдања на „овим просторима“ која још увек носе Милошевићев печат. Србија ће, по овом будућем научнику, наставити да ради на остварењу Велике Србије од Вардара па до Скопља.
Лист у коме пише напредни омладинац већ рачуна да би се, пошто постоји Факултет политичких наука, морала основати и Српска Академија Политичких Наука и Уметности. И да се политичари убудуће не зову политичарима, јер је тај назив поприлично излизан, него да им се јавност обраћа са: „господине научниче“!
Као први корак ка остварењу такве замисли, у листу се објављује предлог, добрано подржан на многим друштвеним мрежама, за будуће академике САПНУ: Латинка, Загорка, Борка ка… ка… Мада се то не наводи, не би било нелогично да се на тим друштвеним мрежама као пи-ар подржи Соња Бисерко, док би главни архивар и инспицијент морала бити главом и брадом – Наташа Кандић. Остаје још да се реши питање браде. На шта би личио академик без браде?
Борка Павићевић, Латинка Перовић, Загорка Голубовић – нове „академкиње“? (Фото: buka.com)
Рани радови оваквих Милоша наводе на помисао да би се у Старој Србији, где Македонци још увек нису потпуно уобличили свој македонски језик, морало размишљати и о томе како би се име Александра Македонског могло писати и на албанском. И, да ли ће, пошто је Александар Македонски, морати убудуће да се зове и Александар Шиптарски?
Нека се Грци не надају да ће им помоћи правопис по коме се име Александровог оца Филипа пише са ПХ јер се у Македонији ионако рачуна да се и фирма Philips прогласи за македонску. Ако су Александар и Пхилип Македонски, зашто не би био и ововремени и стварни Philips.
Поред тога, пошто је Александрија рођена Александрова сестра, такође се поставља питање да ли ће и Александрија бити Александрија Македонска и да ли ће и у Египту, као други званични језик, де се уведе албански? Тим пре што је Египат, додуше само усмено, признао „државу“ Косово.
Данас је све могуће.