Први пут објављено 18. 5. 2017.
Александар Живковић
Четвртком читам „Недељник“. Додуше, „алтернативну историографску школу“ не пратим.
Нијесам довољно постмодеран.
Али, овог четвртка привукао ми је пажњу напис доцента за увод у историографске студије нашег Универзитета, др Чедомира Антића, о дјеловању Студентског политичког клуба, организованог након Протеста 1996/97, а уочи бојкота избора 1997.Занимљиво штиво, надам се да ће доцент Антић у каснијим мемоарима, да опише и своју и улогу имењакову му у самим протестима.
О томе у овом тексту има само једна реченица и на њу се осврћем.
Говорећи како су против Студентског политичког клуба наступали Слободан Хомен и брат му Константиновић, Антић пише:
„Прво су за студента проректора предложили Виктора Тодоровића, суманутог дива плаве косе и браде који се током протеста највише истакао када је током седнице Главног одбора насрнуо на Чедомира Јовановића и мучки га ударио шаком у главу.“ (Недељник, бр. 279, стр 38)
Др Чедомир Антић (Фото: Танјуг)
Случајно Виктор Тодоровић је син моје разредне, професорке физике у Петој београдској, Динке, и пјесника оснивача покрета сигнализам, Мирољуба Тодоровића. Виктора сам видио само једанпут када је као седмогодишњак представљао своју књигу.
Студирао је молекуларну биологију и био најбољи студент БУ. Такође, водио је протест студената ПМФ-а. На расправи на одбору студентског протеста супротставио се Чеди Јовановићу, нашта му је „Чеда-ожени ме“ опсовао мајку. Виктор је од Чеде џентлменски тражио да му се извини, Чеда то није хтио, и Виктор га је као добро васпитан младић нокаутирао. Дакле, није га „мучки ударио шаком у главу“.
Др Виктор Тодоровић
Нејасна је потреба др Антића да сада износи неистину, када је око тога био направљен читав кермес: прво је Чеда Јовановић пуштао гласине да је претучен од полиције, онда су студенти ПМФ-а то демантовали и стали иза Викторовог поступка.
Друга клевета на рачун „суманутог дива плаве косе и браде“, јесте она да су га Хомен и Константиновић предлагали за студента проректора. Политички млад и неискусан, Виктор је то мјесто тражио сам. У том тренутку на сцену сам ступио и ја, назвавши послије више година своју разредну, молећи је да склони сина у иностранство, јер је владарка М. М. посебно осјетљива на „кадровање“ на Универзитету. Вјероватно и сами сличног мишљења, родитељи су, уз помоћ утјемељивача наше школе молекуларне биологије професора Владе Глишина, послали сина на даље студије у Холандију.
Хвала на питању, суманути див је докторирао на најпрестижнијем мјесту у својој струци, ради у једној универзитеској лабораторији у Чикагу и до сада је пронашао више значајних ензима.
Клевете др Антића добродошле су да објасне, како смо изгубили Викторе, а остали са чедама.
ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 19. 5. 2017. у 6:39 – исправљен је линк на крају текста који није водио до блога Александра Живковића на платформи Недељника.