Александар Живковић: Потискивана историја о страдању Срба и Јевреја на Космету 1941–1945.

Приказ књиге др Ненада Антонијевића „Косово и Метохија 1941–1945. година: Ратни злочини“, Музеј жртава геноцида, Београд 2017, 628 страна (штампа: Графопринт, Горњи Милановац)

У оквиру плодне издавачке делатности Музеја жртава геноцида (само у последње четири године 26 књига, часописа и зборника радова, самостално или као саиздавачи, као и два документарна филма), најновија књига излази у оквиру библиотеке: „докторске дисертације“. Издање Музеја жртава геноцида под називом „Косово и Метохија 1941–1945: Ратни злочини“ др Ненада Антонијевића, историчара и музејског саветника у истом музеју објављено је крајем 2017. године. Основа најновијег издања је докторска дисертација која је одбрањена пред комисијом на катедри за Историју Југославије на Филозофском факултету у Београду 19. маја 2016. године.

Књигу од 628 страна, поред аутора потписују и: уредник издања др Вељко Ђурић Мишина, који је и директор Музеја жртава геноцида, за прецизну редактуру, лектуру и коректуру одговоран је Петар Б. Поповић, а за квалитетно графичко уређење и штампу заслужна је штампарија „Графопринт“ из Горњег Милановца.

Рецензенти Антонијевићеве књиге су: професори са катедре за историју Југославије Филозофског факултета у Београду  др Љубодраг Димић, дописни члан САНУ (ауторов ментор на докторским студијама), др Мира Радојевић, др Александар Животић и директор Архива Југославије др Милан Терзић. Сви рецензенти су угледни историчари српске историографије.

Књигу поред предговора, сачињавају и десет поглавља, закључак, попис извора и литературе, прилози, поговор и биографија аутора. Саставни део књиге су и фотографије (12), мапе (2) и факсимили докумената (3), који се односе на истраживану тему и који на визуелан начин приказују оно што је аутор саопштио српској историографији и широј читалачкој публици.

Аутор је тему ратних злочина извршених на Косову и Метохији у периоду другог светског рата обрадио коришћењем објављене и необјављене архивске грађе. Посебан значај за његово истраживање, поред других коришћених архива и њихових фондова и збирки, су имала истраживања у Архиву Музеја жртава геноцида (лични фонд „Бранислав Божовић”, дигитализована грађа) и Архиву Југославије у Београду (нарочито Фонд Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача). У  истраживањима коришћен је у огромној мери лични фонд Бранислава Божовића,  који се у дигиталном облику чува у Музеју жртава геноцида у Београду. Лични фонд садржи скенирана архивска документа из више архивских фондова, али у највећој мери из Војног архива у Београду (раније Архива Војноисторијског института), архива југословенског и српског министарства унутрашњих послова, као и скениране копије архивске грађе која је пореклом са Косова и Метохије (посебно из Приштине и Косовске Митровице). Необјављени и објављени историјски извори о ратним злочинима албанских квислинга, као и о злочинима немачких нациста, италијанских и бугарских фашиста, који су извршени у највећем обиму над Србима и Јеврејима, као и над припадницима партизанског покрета на Косову и Метохији, омогућавају у извесној мери анализу ратних злочина на простору Косова и Метохије током окупације 1941. – 1944. и у периоду албанске побуне крајем 1944. и почетком 1945. године. Основни ауторов циљ био је да се из визуре историографије сагледају ратни злочини и друга страдања становништва које је живело на Косову и Метохији за време Другог светског рата. Посебно је било важно утврдити улогу албанских квислинга (жандармерија, полиција, 21. СС дивизија „Скендербег“) који су поред православног словенског становништва (већином Срба) учествовали и у прикупљању Јевреја са Косова, потом њиховом злостављању и чувању до упућивања у немачке концентрационе логоре. Неки Јевреји су били и њихове директне жртве, а албански квислинзи су активно учествовали и у пљачкама јеврејске имовине.  Злочинци међу албанским квислинзима били су и припадници 13. СС дивизије „Ханџар“, Косовског пука, вулнетари, жандарми, полицајци, припадници немачке шуц – полиције и немачких обавештајних служби. На крају рата највише злочина извршили су балисти, оружане формације организације „Бали Комбтар“ (Национални фронт). Албански квислинзи нису убијали цивилну популацију (у највећем броју Србе) само на Косову и Метохији, већ и у западној и јужној Србији, на Чакору и у Полимљу, у Рожају и Тутину, који су били део пећке префектуре, као и у дежевском срезу који је био део косовско – митровачког округа. У току Другог светског рата са Косова и Метохије интернирано је или протерано у избеглиштво укупно између 70.000 и 95.000 до 100.000 Срба. Према истраживањима Антонијевића интернирано је или протерано у избеглиштво између 90.000 и 100.000 Срба. Српски народ на Косову и Метохији, већином је страдао у директном терору од стране албанских квислинга (око 7.000 жртава), који су деловали самостално или били под командом окупатора. Међу страдалима има и жртава окупаторских војника. Процене броја убијених Срба у српској историографији, крећу се од 10.000 до 12.000. Према ауторовим истраживањима и проценама страдало је између 9.000 и 10.000 Срба.

Ова књига, можда није без недостатака и грешака (било би добро да је следи један озбиљан и критички рад у оквиру нпр. округлог стола стручњака, а и даљи истраживачки рад), али сматрамо да ће представљати драгоцен камен у мозаику српске историографије о страдању становништва, нарочито српског народа у Другом светском рату на територији окупиране Југославије, а посебно у области Косова и Метохије, које заузима посебно значајно место у свести  српског народа. Још један од разлога који овом издању даје већи значај, је тај што овај теми није придавано довољно пажње у периоду социјалистичке Југославије, најчешће из идеолошких разлога, под чијим утицајима је била и југословенска историографија са тезом о једнаком страдању народа и националних мањина који су живели у југословенској држави, која је била присутна и на страницама радова историчара који су писали о дешавањима од 1941. до 1945. године, или је тема ратних злочина, злочина геноцида и холокауста на југословенским просторима била потиснута, да о њима чак није ни писано.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Ненад Антонијевић: Страдање Срба на Косову је црна рупа наше историографије
• Прилог „унутрашњем дијалогу“: Отворена изложба о страдању на КиМ 1998. године