Војислав М. Станојчић: Да ли ће Србија постати Азилантија

Српска јавност несумњиво има доста разлога за забринутост и зато што без Бошка Обрадовића вероватно не би ни сазнала податке о мигрантима-азилантима. Што такође значи да владар не схвата какве су могуће последице по земљу ако се у њој нађу можда стотине и стотине хиљада људи другачијег порекла, културе, традиције и схватања вредности

Обмане којима се наше власти служе како би увериле грађане да живе у сређеној и срећној земљи не састоје се само од фантастичних прича о некаквом невидљивом и непостојећем напретку већ и од смишљеног прећуткивања чињеница које се не подударају са изјавама владара и његових многобројних сарадника у државном апарату и медијима.

Све то, разуме се, има своју сврху, јер, ако би се дознала права позадина многих дешавања јавност би најзад схватила шта се дешава у земљи Србији и морала озбиљно да се запита куда је ова власт, тачније, владар води.

И мигрантска криза је случај који наводи на слично размишљање. Да AV мање потцењује а више поштује грађане Србије (па тако и оне који гласају за њега) јавност не би тек од Бошка Обрадовића, народног посланика и председника покрета „Двери”, дознала како је у нашој земљи од 1. јула 2011. до 31. децембра 2016. године поднело захтев за азил (или наговестило да ће то учинити) близу 620.000 миграната. Од тога броја њих преко 300.000 је из Сирије, 170.000 из Авганистана, из Пакистана око 11.000 и нешто преко 6.000 из Сомалије. Посебно је занимљиво што ове податке опозиционог посланика нико није ни покушао да оспори.

Огромна већина миграната наставила је пут ка другим земљама Европе, настојећи, пре свега, да се домогне Немачке, али нама у Србији остала је брига за њихову судбину, тачније, колико ће она бити повезана са нашом, уколико им на жељеним одредиштима ускрате азил? А ту је, по свему судећи, по нас јасан и веома неповољан одговор: вратиће их у Србију, у ону земљу, чији је премијер својевремено, у јеку мигрантске кризе – кад је Мађарска почела да се брани од миграната жичаном оградом на граници са Србијом – хвалисаво узвикивао како наша земља то никада неће учинити „па, макар падале секире!”

У међувремену, Европска унија је – покушавајући да нађе неко решење за долазак огромног броја нежељених гостију на наш континент – одредила квоте за своје чланице, како би сваку од њих обавезала да прихвати одређени број азиланата.

Показало се, међутим, да те квоте не важе за Вишеградску групу или четворку – Мађарску, Чешку, Словачку и Пољску. Не важе јер оне једноставно не желе ни да чују за мигранте и није их брига за њихову судбину, док Европска унија нема никакве могућности да их примора да поштују њене одлуке.

А пошто је питање колико ће и друге чланице ЕУ имати разумевања и стрпљења са мигрантима, то није тешко претпоставити да ће их, ако и не баш свих 620.000, а оно веома велики број – вратити у Србију.

Како је навео Бошко Обрадовић, у нашој земљи већ постоји 14 прихватних центара за азиланте, а у току је и наметање локалних акционих планова у више општина ради унапређења положаја миграната у току следећих пет година.

Тако је, рецимо, у Скупштини Младеновца донет план о њиховом збрињавању, иако их сада у том делу Србије уопште нема. А Младеновац се, и поред тога што је најсиромашнија београдска општина, обавезао да за следећих пет година издвоји пет милиона евра за мигранте.

See more

Не треба много нагађати какве има планове Европска унија са Србијом уопште, а посебно са смештајем нежељених придошлица из Азије и Африке, а не треба ни сумњати у то да ће радо давати знатна новчана средства само да се наша земља стара о њима.

У сваком случају, српска јавност несумњиво има доста разлога за забринутост и зато што без Бошка Обрадовића вероватно не би ни сазнала податке о мигрантима-азилантима.

Што такође значи да владар не схвата какве су могуће последице по земљу ако се у њој нађу можда стотине и стотине хиљада људи другачијег порекла, културе, традиције и схватања вредности, а који се веома тешко – или уопште и не желе да се – интегришу у нову средину, док се и те како труде да њој наметну своја опредељења и начин живота.