Заправо мањи дефицит од предвиђеног није чак ни релевантна економска категорија, јер би се онда проблем економије решавао једноставно нереалним проценама (као на пример да подржиш страну на америчким изборима која губи, јер си паметан, или предаш цео север Косова зарад заједнице срБских општина, која се чак ни не формира)
Ових дана се медијима провлачи флоскула кроз изборну кампању (која траје 12 месеци годишње) о суфициту у буџету!
Хајде полако да разложимо ту изјаву, и да је сагледамо здраворазумски:
Власт не крије да је спољни дуг око 70% БДП-а. Подсетићу, БДП представља збир укупног промета роба и услуга у једној земљи на годишњем нивоу.
Србија има годишњи БДП око 40 милијарди евра, прецизан податак у овом тренутку није ни битан, мада је и он подложан спекулацији, и у зависности од потребе је већи или мањи.
То значи да је спољни дуг Србије негде око 30 милијарди (поређења ради Тито, Слоба, Ђинђић, Коштуница и Тадић су оставили укупно 14,5 милијарди дуга).
По речима Марка Ђурића (недавна емисија „Око“ РТС-а), Србија годишње плаћа само камату на тај дуг више од милијарду евра.
А опет, власт се хвали да има суфицит у буџету.
Да чујемо шта каже математика на то (напомињем да бројке нису прецизне, што за ову анализу није ни битно, већ је циљ да се ово објашњење поједностави):
- Ако је БДП 40 милијарди евра, приход државе кроз ПДВ је 20% (иако није ПДВ на све 20 %, али да узмемо да јесте, ради лакше рачунице). То значи да држава приходује годишње 8 милијарди.
- Једна милијарда евра већ оде на плаћање камате (да занемаримо за сада отплату главнице), остаје дакле, седам милијарди.
- За функционисање државног апарата је потребно, рецимо, 10 милијарди евра (опет није прецизан податак, али није ни битно, јер да је цифра већа од прихода, говори нам податак да је за сваки буџет предвиђен дефицит, који се покрива кредитима).
- Дефицит у буџету значи да је држава планирала приходе од нпр. 7 милијарди, а расходе од 10 милијарди (овде напомињем да сам дефицит од 3 милијарде годишње ставио као рачуницу где је за 5 година тренутне власти, дуг порастао за неких 15 милијарди, што даје бројку од 3 милијарде годишње).
- Затим се деси да реалан приход буде нпр. 7, 1 милијарду, док расходи буду 9, 9 милијарди (нпр: држава буџетом предвиди 17 милијарди динара за исплату дуговања заосталих зарада радницима пропалих државних фирми, а онда их и поред тога не исплати), и тада дефицит буде 0, 2 милијарде мањи од предвиђеног.
- Тада министарство господина Вујовића (вероватно иста школа коју је и Динкић похађао), проглашава то суфицитом у буџету!
Огњен Калинић
А заправо мањи дефицит од предвиђеног није чак ни релевантна економска категорија, јер би се онда проблем економије решавао једноставно нереалним проценама (као на пример да подржиш страну на америчким изборима која губи, јер си паметан, или предаш цео север Косова зарад заједнице срБских општина, која се чак ни не формира).
А кад би то могло – Србија би била светски лидер.
На исти начин се решава и незапосленост:
Сви смо, верујем, имали прилику да нам на бироу закажу састанак са особом која је задужена да нам нађе посао, али са термином који је 3-4 месеца удаљен од тог момента. Свако ко се не појави у заказано време (а ко није пробао, нека себи зада обавезу коју ће извршити у одређено време за 90 и више дана, па ће му бити јасно колико је то лако превидети, или одустати, јер то не доноси посао), бива скинут са евиденције Бироа. И нема право да се поново пријави одређени временски период.
У међувремену, сваке године један осредњи град људи нестане у Србији, што значи још бар 40 хиљада мање на евиденцији Бироа.
И онда имамо слику да се незапосленост смањује, што се у медијима тумачи као повећање запослености (јер лепше звучи да је чаша до пола пуна, него да је полупразна), а заправо све мање људи ради.
Свако од нас нека пронађе свој исечак плате из само 2012, па затим рачун за нпр. струју из тог периода, и нека узме дигитрон и нађе рачуницу како сад боље живи.
У моме граду је недавно срушена велика фабрика „Бане Секулић“ (верујем да сви знате чиме се бавила), а на њеном месту је никао тржни центар са страном робом. То је права слика инвеститора у Србији:
Затварање фабрика које стварају вишак вредности (есенцијално неопходан за напредак привреде), а отварање ланаца трговина, где ће нам „инвеститори“ доносити робу, која често не пролази контроле квалитета у њиховим земљама, а заузврат узимати и ово мало кеша што имамо и износити из земље. Не, порез неће платити, они имају олакшице јер су СТРАНИ инвеститори.
А ти народе?
Ништа, гласај, омогућавај и даље да те краде необразовани полусвет, и гледај како да побегнеш преко.
Ко последњи оде, нека угаси светло.
Аутор је економиста из Сомбора