Изложба Јасеновац–Јадовно–Козара–Сајмиште

У Београду је 21. априла отворена изложба Јасеновац–Јадовно–Козара–Сајмиште, посвећена обележавању ових места страдања српског народа у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата. Овом изложбом обележен је и 22. април 1945. године – дан када је последња група логораша покушала пробој из Јасеновца.

Изложбени материјал постављен је на првом, „горњем“ нивоу галерије Прогрес у Београду. Састоји се од неколико паноа на којима су приказане фотографије стратишта и жртава, као и злочина које су изводиле усташке и домобранске формације. У витринама је приказан штампани материјал и документа из овог времена, међу њима дописнице из Јасеновца, примери хрватске штампе, потврде о преласку на римокатоличку веру и други карактеристичан материјал.

Током свечаности отварања изложбе окупљенима се први обратио директор Музеја жртава геноцида и историчар Вељко Ђурић Мишина. Он је на почетку свог обраћања указао да се Музеј од свог оснивања носио идејом библијских речи које указују на значај сећања за једну заједницу. Своје истраживачко интересовање ова установа је проширила на читав двадесети век и страдања српског, али и других народа на овом подручју у више ратних сукоба током овог периода.

Ђурић је указао да је током претходне године Музеј постигао доста тога – уприличена су предавања за средњошколце у десетак средњих школа у Србији, објављена су два филма емитована на телевизији у Србији и у Републици Српској. Нажалост, подсетио је Ђурић, претходна година је за Музеј носила и неколико жалосних догађаја: преминули су Бранислав Божовић, истраживач српске прошлости чија је вредна архива исписа архивског материјала дигитализована и похрањена у Музеју жртава геноцида, и доктор медицинских наука Милан Басташић, који је дао велики допринос култури сећања на страдале Србе у Другом светском рату, посебно на јадовничке страдалнике.

О раду свог оца и планираном објављивању његове друге књиге под називом „Билогорски црни рубац“ окупљенима је говорила његова кћерка Тања Мехле (рођ. Басташић) из Марибора. Басташић је објавио једну књигу, али нажалост другу није стигао – требало би да она буде објављена у издању Музеја жртава геноцида. Ћерка упокојеног Милана Басташића прочитала је одломак из тог још увек необјављеног рукописа. Указала је да је њен отац био један од твораца Секције бивше деце логораша 80–их година 20. века. На челу ове организације прво је био Ђорђе Ђурић, а затим и Басташић.

Из рукописа књиге прочитан је одломак који се односи на страдање српске деце у Независној Држави Хрватској – она су одвођена на разне стране а многа су уморена. Притом се не сме заборавити, како је наглашено, хуманост људи попут Диане Будисављевић који су радили на спасавању ове деце. Као закључна реченица из овог одломка прочитано је да се моратмо питати зашто и поново зашто – можда би ово питање могло да послужи и као наднаслов једне овакве изложбе?

Наредни говорник био је гост из Јерусалима Мајк Ленде. Он је указао да је радо дошао у Београд да говори на отварању ове изложбе – али је такође рекао да, када би морао да записује оно што ће говорити о холокаусту, онда би то значило као да је холокауст заборавио, што је немогуће.

Линде је подсетио на библијску приповест о Стварању света – да га је Бог стварао дан за даном, уверавајући се да је све што је створио добро; да се мора тако делати, да се мора пазити на ред како не би настао хаос.

Линде је рекао како је пре двадесепет година израдио скулптуру „Од разарања до поновног рађања“, којом је желео да представи кроз шта је прошао Израел током своје вишемиленијумске историје. Поручио је да ако следимо библијски пут онда ћемо успети да избегнемо хаос који влада и у савременим међународним односима и наноси огромну патњу великом броју људи. На крају је открио скулптуру коју је поклонио Музеју жртава геноцида. Са српске стране поклоном је одговорио и директор ове установе, Вељко Ђурић.

Други део програма обухватило је представљање новообјављене књиге „У раљама геноцида“ Маје Кљајић Вејновић и Николе Турајлића. О књизи су говорили професор Јован Плавша, Мићо Бијелић и аутори. Плавша је укратко указао да је у књизи реч о три банијска села у којима је током Другог светског рата настрадало око 800 људи, што је представљало трећину становништва. Плавша је указао да – када се бавимо овим сложеним темама које се односе на културу сећања – морамо прво да пођемо од себе и да се упитамо да ли смо довољно урадили да отргнемо Србе страдалнике од заборава. Мићо Бијелић је надахнуто говорио о страдањима српског народа у Крајини током геноцида у НДХ.

Коауторка Кљајић Вејновић се захвалила свима који су били заслужни што је омогућено објављивање ове књиге, а коаутор Турајлић је указао да је стих Алексе Шантића „мене све ране мога рода боле“ био радни мото приликом писања ове књиге. Према његовим речима, у књизи је објављена велика количина до сада непознатог фактографског материјала о трима банијским селима која су тешко пострадала током Другог светског рата и коначно опустошена током акције „Олуја“ 1995. године.

Поред ове изложбе, Музеј жртава геноцида планира одржавање још неколико догађаја посвећених обележавању геноцида над српским народом. Судећи по интересантном материјалу на овој изложби, верујемо да ће и остали догађаји бити интересанти и важни за неговање сећања на страдале Србе, Јевреје и Роме у НДХ – као и да ће шира јавност имати прилику да се информише о овим дешавањима. Због тога препоручујем свима који су у прилици да посете ова дешавања као и изложбу у Галерији „Прогрес“ у Београду.

Милош Милојевић

Фотографије: Срна/Музеј жртава геноцида

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ