Институције стога треба да буду укинуте и обесмишљене, опоненти ућуткани позивањем на гнев обичног народа, чији је вођа само гласноговорник, а народ од вође лепо убеђен у оно шта и како треба да мисли.
То – да је вођа гласноговорник народа коме опет од истог тог вође бива наложено шта и како треба да мисли – само је привидни парадокс, а заправо разрађена ауторитарна пракса, врхунско политичко и социјално насиље, са тоталитарним претензијама.
Над лењим и дезоријентисаним народом, метонимијски представљеним у виду пијане и беспослене (иако их послови, захваљујући Немцима, чекају на сваком кораку) кафанске дружине, вођина супериорност је у раду и визији, а ред и мир су у јединству око вође у ком су сви дисонантни гласови ућуткани или макар обезвређени.
А ко пусти да му обезвреде глас или га ућуткају, сам је за то крив.