Драгутин Димитријевић Апис (Фотодокументација „Политике”)
Драгутин Димитријевић Апис био је само једна од изузетних, вансеријских личности које су обележиле историју Србије с краја 19. и почетка 20. века. Kао и остале личности из овог бурног и пресудног доба, Апис има своју стварну, историјску судбину и своју променљиву, постхумну репутацију. Историјски и митски Апис нису иста личност. И један и други заслужују подједнаку пажњу – до данас, када из српске владе долази иницијатива за преношење Аписових посмртних остатака, уз државне почасти, са солунског Зејтинлика у Београд. Са друге стране, српски писци, публицисти, па чак и историчари о Апису пишу са чудноватом мржњом, при чему у њему проналазе кривца за данашње атентате и злочине. Све то већ спада у митску слику и политичку злоупотребу Драгутина Димитријевића Аписа. И те узбуркане страсти, после целог једног века, међутим, сведоче да Апис остаје једна од фасцинантних, истраживачки најпривлачнијих личности модерне српске историје.
Драгутин Димитријевић Апис припадао је официрском слоју, који је краљ Милан Обреновић учинио привилегованом друштвеном елитом. И по својим породичним везама, Апис је био близак обреновићевским, либералним управљачким круговима. Завера и Мајски преврат из 1903. били су, поред осталог, последица Милановог пада у синовљеву немилост, политичких криза, дворских скандала, понижавања војске и слабљења њеног друштвеног престижа.
Цео потоњи живот Драгутина Димитријевића Аписа биће одређен оним што се догодило у ноћи Мајског преврата. Моћ за којом су тежили Апис и његови пријатељи, завереници из 1903, била им је потребна и да би се заштитили од прогона и казне.
Србија је у овом добу имала два средишта политичке моћи: владу и војску. После проглашења Александра Карађорђевића за престолонаследника, уместо старијег Ђорђа, опет уз подршку Аписа и завереника из 1903, постепено ће се, као важан чинилац политичког живота, појавити и круна. Српски политички живот ће, после војног пораза и напуштања земље 1915. године, имати три центра политичке моћи, оличена у три личности: Александру, Пашићу и Апису. Пад Драгутина Димитријевића Аписа биће последица њихових међусобних, избегличких сукоба.
Главни узрок Солунског процеса Апису и његовим „црнорукцима“ није био Сарајевски атентат, него борба између регента Александра и пуковника Аписа за власт над војском. Млади регент је 1915. почео да преузима полуге политичке и војне моћи. Није трпео ни Пашића ни Аписа.
И Александар и Апис знали су да су Карађорђевићи били дужници завереника из 1903. године. Део завереника је тада, међутим, удружен са Александром, тражио Аписову главу. Све је то запечатило његову судбину. Дух 1903. године наставиће да прати и самог Александра. Петар Живковић, вођа „белорукаца“, имаће кључну улогу у успостављању Шестојануарске диктатуре. И краљ ће изгубити главу у новом атентату.