Изговорено о годишњем парастосу протојереју др Жарку Гавриловићу у Дрежнику код Ужица
Протојереј др Жарко Гавриловић (1933-2016)
Ако би нечијим речима требало описати живот вашег и нашег Жарка онда ми се чини да је набоље цитирати највећег српског песника, и то из „Лажног цара Шћепана Малог“:
„Свак је рођен да по једном умре,
част и брука живе довијека!
Без муке је јунаковат лако,
ма под круном од олова тешко.“
Данас, годину дана од како наш Жарко није на овоземаљском бранику вере и нације, на бранику Светосавља и Српства – желим да истакнем да он није „јунаковао“ лако. И није случајно у једном од, нажалост ретких, написа поводом његове смрти истакнуто да „није имао сабљу у рукама, ону материјалну, од челика; али је стално био на мегдану“ (В. Димитријевић). О том Жарку, или Жарију како смо га ми у породици од милоште звали, покушаћу да вам кажем нешто – овог пута не о научнику и аутору великог броја књига (од философије Божидара Кнежевића преко „Српских псалама“ и „Исуса Христа као историјске личности“, до Православног кувара и „Букварице“, „Словарице“, „Светосавског декламатора“ за децу).
Колико је ваш и наш Жарко лично живео скромно, готово аскетски, толико је иза њега остала раскошна библиотека и архива. И није тајна, и нећу крити од вас – нисмо много одмакли у сређивању те архиве, али непоколебљиво стојимо да нам је очување лика и дела протојереја др Жарка Гавриловића први задатак и оно што смо прихватили као аманет. А нисмо одмакли јер се мука која је вашег и нашег Жарка пратила за живота настављена и после његовог упокојења: прво смо помислили да су многи одахнули кад је променио светом – сви смо сведоци да он није штедео ни себе ни друге; онда нам се учинило да му се свете и после смрти јер нису, по њиховој процени, стигли да то довољно ураде за живота; на крају смо схватили да га се и мртвог плаше, јер је „човек јачи мртав него нечовек жив“ (блаженопочивши патријарх Павле).
Намерно сам поменуо и патријарха Павла, са стране је изгледало да ваш и наш Жарко води некакав „рат“ против њега – али кад погледате архиву видите да је слично било и са патријархом Германом и са многим свештеницима и јавним делатницима: нит која се провлачи јесте да он са свим тим људима није имао ништа против на личном плану, него је кроз живот ишао вођен осећајем за Правду и оним да је „Истина Једна и у Једном“, као и да се „Богу треба већма покоравати него људима“ (Дела ап. 5,29).
Протојереј др Жарко Гавриловић
И кад прочитате документ „Синопсис мог живота у Христу“ који је остао иза њега, видите борбу и муку: ОЗНУ помиње још приликом уписа у Богословију, после завршене војске пише „хвала Богу када сам извукао живу главу из војске и одслужења војног рока и без осуде на Војну робију, која ми је висила о концу“. У Цветкама код Краљева, 1950-их година, већ креће судски спор око говора на једном опелу и добија претње ликвидацијом, а сведочи да му је благајник црквени донео „кратеж“ да пуца ако неко крене на њега! У Енглеској, на последипломским студијама на Оксфорду, тамошњи Срби га оптужују да је дошао по налогу комуниста, протестанти покушавају да га натерају да упише њихов колеџ, а по повратку у земљу оптужују га за сарадњу са емиграцијом и виђање са краљем Петром (што је, додуше, била и истина, ручао је са краљем). „После мог повратка из Енглеске мој даљи опстанак није више био могућ у Краљеву“, пише ваш и наш Жарко: у игру сада улази служба под називом ДБ, следи селидба у Београд, службино растурање брака, недозвољавање да буде изабран за професора на Богословском факултету… Одбија да буде члан „државног“ Удружења свештеника Југославије, као што одбија и све друго што се косило са његовим ставовима: није наш Жари био рођен да буде „подобан“ и „укалупљен“, већ да сведочи Христа. Следи пензија у четрдесетој години, потуцање од једне до друге београдске цркве, али и предани научни рад који нажалост није крунисан завршавањем Православне енциклопедије.
И после овог кратког прегледа мука које је претрпео скоро духовито звуче речи које је записао на крају поменутог документа, неколико година пред упокојење: За сада ме нико „у тоталном миру и мировини“ не дира, осим мафије у Цркви и држави која ми прети.
У Архиви је остао и податак да је у родослову Гавриловића наш Жарко отишао много уназад и стигао до јунака Баја Пивљанина. Али и тамо је писао као научник, оставио је једно велико АКО: ако је Бајо Пивљанин имао потомке, онда он и остали Гавриловићи из Дрежника воде порекло и до њега. Кажем, није ту научно доказао, али је живот који је ваш и наш Жарко водио био живот јунака, па је то посредна потврда тог родослова, можда и већа него они непотпуни историјски подаци до којих је стигао.
Био је велики беседник и није лако говорити о њему. Остало је и много беседа које је изговорио на гробљу, у различитим приликама. Али једна се понавља на много места, и има посебно место. То је беседа његовом и нашем Ранку (1930, Дрежник – †1998, Смедерево), још једном светлом имену из лозе Гавриловића. За крај, прочитаћу вам делове те емотивне беседе:
„Расли смо у породици која је била многодетна. Ми смо у породици нашој имали деце од четири мајке. У истој кући смо расли исти хлеб јели, исте игре играли, и братски се слагали. Међу нама није било неких проблема, међу нама је владала слога, како тада – тако данас и тако велим до века. Као деца остали смо рано без мајке. Морали смо да се довијамо и да се отимамо за кашику и за виљушку и за парче хлеба и за парче сира, ратне године су биле. Немаштина. Ослобођење, исто тако немаштина и откупи. Ја знам да сам кукао и плакао за сир, Ранко се увек знао снаћи, Ранко је био толико сналажљив да је био четовођа међу децом и да је давао задужења сваком ко треба да припреми за заједничку гозбу: ко треба сир, ко треба сланину, ко хлеб, а штавише и врућу ракију. […] Знам да је патио све патње људи из околине и знам да је помагао свакоме коме је могао. Један филозоф каже „сви сатови рањавају, последњи убија“.
Сви смо у породици везани и онда и данас, а посебно он и ја смо били везани пошто је он био на једној страни клацкалице државно-политичке и црквене, а ја на другој. Он је био на левици ја на десници, и поготову у млађим данима смо имали жучне расправе и погодило ме кад је у тестаменту оставио да му опростим младалачку занесеност за партију у коју се и он разочарао, али је остао доследан своме политичком убеђењу – које ја никада нисам хтео да реметим – желећи уз њега да буде поштен частан човек, частан грађанин овог друштва какав је и био.”
Да искористим његове речи, управо ово да је ваш и наш Жарко, пре свега, био поштен и частан човек јесте оно што треба свима нама да буде водиља, и да следимо његов светао пример који показује да се и у најтежим ситуацијама не сме издати вера и нација, нити порекло и породица, јер:
Свак је рођен да по једном умре,
част и брука живе довијека!
Ја се од ујаковог упокојења молим светом владики Николају, за кога је наш Жарко био посебно везан и за чији се светачки лик предано борио – па и данас кажем: Свети владико Николају, моли Бога за душу нашег протојереја Жарка!
Аутор је сестрић протојереја Жарка Гавриловића