Карикатура: Душан Петричић (НИН)
Што је дуже на власти, Александар Вучић не само да све више увиђа колико је изузетан и незаменљив председник Владе, већ и све чешће осећа потребу да у то уверава грађане Србије. Стога није никакво чудо што његове свакодневне тираде пред телевизијским камерама постају све дуже и, сувишно је рећи, досадније. Уколико у њима не пева оде себи и достигнућима сопствене владавине, он се у својим монолозима често и без видљивог повода немилосрдно обрушава на политичке противнике и, уопште, оне који мисле друкчије од њега. На конференцијама за штампу, које такође често сазива, он има обичај да се љути на новинаре кад му поставе питања која му се не свиђају (уместо оних која су му по вољи), али и да одговор искористи како би говорио о себи и уверавао грађане Србије да, заправо, живе све боље, пошто, захваљујући његовом несебичном залагању и мудрим одлукама, земља све брже напредује.
Премијерове јавне наступе обично обележавају свађалачки тонови и подругљивост када се „обрачунава” са анонимним или познатим противницима; оне су праћене изразитом нарцисоидношћу, а како он има веома високо мишљење о себи, очигледна је његова потреба да пркоси, подсмева се и прети свима који му се не диве или бар не онолико колико он сматра да заслужује.
Ни његово појављивање у Народној скупштини приликом расправе о буџету за 2017. годину није изгледало ништа друкчије. Можда је само у извесним тренуцима превазишао своје дотадашње иступе. У ситуацији када није у неком свом монологу расправљао са замишљеним противником, већ је требало да одговара на питања опозиционих посланика, премијер се потпуно „опустио”, па је причао свему и свачему, и о страним амбасадорима, и о акцентима са Ибарске магистрале, и о томе ко одлучује у Србији, а није пропустио ни да изјави како га је срамота кад види с каквом су политиком Двери успеле да уђу у парламент и каквим су лажима варале народ до сада. Пребацивао је опозицији како нема појма о држави, скретао јој пажњу да је давно прошло време силеџијства, изборних крађа… да би се затим народним представницима пожалио како није целу ноћ заспао, јер су му малолетну ћерку вређали на званичним порталима важних, најчитанијих медија у Србији … И није само њему било тешко, већ је то сазнао и његов син, који је велики, „има 19 година и хоће сестрицу да брани“. Посланици су овом приликом сазнали и да је премијерова ћерка најбоља ученица и да говори три страна језика. „Не знам какав психопата треба да будете па да тако нешто радите”, патетично је закључио пропустивши прилику да наговести како је вероватно случај оружја пронађеног у близини његове породичне куће блиско повезан са претњама малолетној одличној ученици.
Премијер и министар Вујовић током излагања Саша Радуловића (Printscreen Народна скупштина)
Премијер је импулсиван, нема длаке на језику, увек је нарогушен кад наслути да ће му неко оспорити лик и дело а вероватно му не пада на памет колико лош пример даје грађанима Србије, пре свега члановима своје странке, поготово онима са највишим функцијама..
Једна од главних Вучићевих перјаница у Народној скупштини је Александар Мартиновић. Он се труди да буде Вучићев клон, увек спреман као запета пушка да одговори на неку критику опозиције, да готово истог тренутка напише утук и потпуно обесмисли сваку примедбу.
Исти господин је, иначе, председник посланичке групе СНС-а и у исто време и председник Административног одбора. Кад је недавно на седници требало усвојити буџет Народне скупштине, он опозиционим посланицима уопште није дао реч, на што су они у знак протеста напустили састанак, а буџет је изгласан без њих. Оштећени посланици траже да А. Мартиновић буде смењен, али ко је још толико простодушан да помисли како ће њихов захтев владајућа већина озбиљно схватити и уопште расправљати о њему?
И то није све. Пре неки дан, председник посланичке групе СНС-а, приликом расправе о буџету Србије за идућу годину, каже како „ризикује да добије опомену од госпође Гојковић”, али по њему посланик Двери користи говор „полуписмене битанге”.
Ништа необично. И Мартиновићева самовоља при вођењу Административног одбора и препирке и добацивања као на пијаци или у крчми налазе инспирацију у понашању и говору председника Владе и СНС-а.
Заузет силним реформама које је започео (а никако да их доврши) он не стиже да реформише себе и уместо осионе свађалице, сличне размаженом детету коме отимају вољену играчку а оно због ње љути и плаче, постане – озбиљан политичар.
Избегли Богољуб Карић, који прижељкује повратак у Србију, добро зна како од Вучића све зависи, па о њему пише и диви му се као „државнику”. Премијер би то вероватно могао да постане кад би схватио како нису све његове одлуке мудре (нека се само сети свога недавног гостовања код Била Клинтона) а да би му користили савети паметних и добронамерних људи, чак и кад имају различите ставове од његових. Имао би у том случају прилику да постане државник неопходан данашњој Србији. Али како ће он против своје природе?