Неки би Хрвати да Србима отварају поглавља маљевима, мацолама и тешким чекићима без српа. Као некад у Јасеновцу. Тако се извесни Миро појављује као Ковач српске европске среће. Он би Србима дозволио пролаз у Европу само између чекића и наковња.
Споменик Баришићу освануо „крвавих руку“ (Фото: Antifa Šibenik)
Да је Шиме Ђодан жив рекао би да међу Србима има Европе и Хришћанства таман колико у Сави вискија. На то би Пуховски најозбиљније упозорио да се Срби ипак морају поштовати, поготову ако више нису међу живима.
Када је Баришић у Шведској убио амбасадора Роловића, Титова штампа је објавила вест да је то гнусно дело усташко-четничких елемената. Данас су четници заборављени па Баришићу споменик подижу само усташе. Европа на све то ћути и даје снисходљива објашњења као, ето, Хрвати немају Цара Душана, Стевана Немању и Светог Саву, па споменике морају да подижу и да величају оне које имају. А Баришића је у Хрватској више од шаке јада. Очекује се да се у „Лијепој њиховој“ уведе орден крваве руке хероја Баришића првог, другог и тако до задњег реда. Кандидата за носиоце овог одличја има и за извоз. Никакав проблем не представља правило да ово одликовање може поделити само делилац који такође има крваве руке. Уколико је делилац – делитељка, чин одликовања добија посебну драж. Уколико је крв српска, одликовање се обавезно носи на страни где је хрватско срце.
Екс премијер ексцесне државе, у циљу даље кроатизације региона, за српски народ рече да је то обична шака јада. Пошто је потом, уз свесрдну помоћ вредних аналитичара у земљи и окружењу дошао до констатације да је Срба два пута више него Хрвата, исправио је своју тврдњу говорећи да су Срби, у односу на Хрвата, ипак две шаке јада. Тако се од Баришићеве крваве руке спало на Милановићеву сумњиву шаку што се у круговима напредних европских интелектуалаца, бораца за људска права и слободу руковања, тумачи као сигуран и видљив знак деградације традиционалне хрватске културе које се својевремено грозио и сам Крлежа.
Екс премијер се чудом чуди и никако му не улази у поглавља да Хрвати, и поред Баришићеве руке и Милановићеве шаке, у ватерполу и у кошарци, спортовима који се практикују рукама, за Србе могу бити само шачица коцкастих јада. Чак и коцкаста женска момчад није показала чврсту мушку руку осим у копљу и диску. Неки стручњаци се позивају на својевремено објашњење тенисера Иванишевића који је, после освајања Вимблдона, изјавио да је могао онако снажно да сервира само зато што је у свакој лоптици, коју је немилосрдно ударао рекетом, видео само обичну српску главу. Можда су и копљашица и дискоболашица негде на домету виделе исте главе као и Иванишевић због кога се и Монтенегрини осећају као освајачи најсјајнијег трофеја белог спорта.
Ако је Бајден, амерички потпредседник, после свега шта је о Србима говорио, претио им и псовао све најрођеније, у Београду дочекан са парчетом хлеба и тропрстом соли као велики српски пријатељ, шта ли би требало понудити оваквим хрватским гостима ако би се којим случајем појавили на београдском аеродрому са свих, од Америке поклоњених, осамнаест хеликоптера и Хилари Клинтон приде?
Најновија хрватска збивања у Србији изазивају различите реакције.
– Премијер сматра да влада на ниске ударце не би требало да реагује јер је то ствар опозиције, која је по свом менталном коду – реакционарна.
– Соња Бисерко изјављује да се спрема да у Хагу поново сведочи против Србије уз, овог пута, необориве доказе да Срби и нису шака јада, него су, како се у Хелсиншким одборима тврди, три прста јада.
– Јелена Милић има своје НАТО мишљење и по овом питању, али како „Стање ствари“ није на списку медија са којима би она била спремна да општи, читаоци ће и овог пута бити ускраћени свежине и снаге њених расуђивања и општења са Јеленом.