Реаговање на текст Стефана Каргановића Једнострано екуменистичко становиште на трибини о „Великом расколу“ и пратећи коментар Срђана М. Крунића
Када Срђан М. Крунић већ помиње „културу повратне информације“ – дозволите да изнесем пар контра аргумената на Каргановићев осврт и на Крунићево виђење трибине, односно мојег излагања.
Када наш народ каже „у страху су велике очи“ не каже то за џабе. Поједини присутни на трибини, а међу њима и г. Каргановић и г. Крунић, су то потврдили. Г. Каргановић је случајно или не, неке моменте из мојег излагања заборавио да помене, а друге је релативизовао и променио им смисао. Г. Крунић се пак бави накнадним тумачењем мојих изјава и „скривеним порукама“, односно оценама шта сам ја заиста желео да поручим слушаоцима, сматрајући их ваљда недотупавим и глупавим те да ћу их лако све заједно обратити у екуменизам. Ко зна, са таквим параноичним слушањем и тумачењем мојих речи, г. Крунић би могао да оде и даље па да устврди да су двојица римокатоличких свећеника доведена на трибину циљано, у случају мог успешног унијаћења публике да их одмах јелте и покрсте и приме њихово исповедање папског примата и филиокве као врховних догми васколиког хришћанства.
У сваком случају, осврт г. Каргановића је све само не истинит. Он каже да сам се само овлаш и површно осврнуо на догматске основе раскола. Ја не знам која је то мера која мора бити испоштована по Каргановићу, али добро знам шта сам том приликом говорио. Јасно сам рекао да су филиокве и папски примат били одбацивани као јерес и неисправна еклисиологија од источних патријаршија и светих отаца од 4. односно 7. века када се појављују у учењу Римске цркве. А изнео сам и свој став по тим питањима, односно, подржао сам однос светих отаца према тим новачењима Римске цркве.
Каргановић чак износи и „поуку“ да је интерполација филиокве у Символ вере „била учињена и на једностран и несаборски начин“ као да ја то нисам рекао, а јесам. Можда г. Каргановић није био довољно концентрисан па му је тај део мојег излагања промакао. Опет кажем, у страху су велике очи, па се види оно чега реално нема, а слух тада изгледа атрофира па се предавач у моментима слабо чује. Но, на радију Слово Љубве су у емисији Збор зборила господа Хришћанска пренели управо тај део мојег предавања тако да сви па и г. Каргановић могу да се подсете. Дакле, догматске основе раскола сам поменуо, и објаснио укратко зашто су оне биле проблематичне за источне патријаршије и оце. Извињавам се г. Каргановићу што нисам испунио меру његових очекивања па говорио само о томе и што сам својих 20 минута за говоранцију желео да искористим за још нешто. И то што сам после говорио, неким чудом г. Каргановић не помиње у својем осврту, ни Савино писмо папи Хонорију Трећем, ни начин како он и брат му Стефан Првовенчани обојица помињу Немањино латинско крштење па потом миропомазање, чиме су показали да се нису плашили Латина док су сами били чврсти у православљу, него да су са њима комуницирали као нормални и озбиљни људи и хришћани, при том не издајући своје православље. Поента тог дела мојег излагања је била да покажем да Велики раскол из 1054. није свугде на исти начин доживљаван, па чак ни после два века од његовог избијања, па чак ни после латинске похаре Цариграда 1204. године. Догматске разлике на којима толико Каргановић инсистира, филиокве и папски примат, постојале су и у време св. Јована Дамаскина, Теодора Студита, Фотија Великог и стотине других светих отаца па Велики раскол није избио тада, него 1054. године у осетљивом политичком тренутку на релацији Рим – Византија. Жао ми је што су Крунић и Каргановић разочарани таквим стањем ствари у 11. веку и актерима раскола, односно што раскол није био последица њиховог ревновања за догмате и православну еклисиологију, него политичких односа и борбе за надмоћ. Једном Св. Теодору Студиту и Св. Фотију нису сметали филиокве и папски примат да буду једна Црква са латинима, иако су обе догме критиковали и називали јересју, а Крунић и Каргановић су изгледа већи од Студита и Фотија. Узгред, буди речено, Теодор Студит је у својим писмима папама Лаву Трећем и Пасхалију ове називао врховним епископима читаве Цркве који једини имају власт да дефинишу православно учење и да га намећу осталим Црквама, дакле и он сам је у неким моментима застрањивао у погрешну еклисиологију. Зато су му ти списи касније и анатемисали у Синодику православља 843. године. Ипак данас га најрадије цитирају разни псевдоревнитељи и расколници.
За Каргановића питања публике су била занимљивија од самог предавања. То више говори о његовом познавању историје. Један критичар ми је замерио што не поменух како је Свети Сава позвао на Атос римокатолике и позвао их да приме православље па их анатемисао када су ови то одбили. Међутим, када сам дотичног момка замолио да каже из којег извора црпе тај феноменални податак он није желео. Ја сам му пак рекао да тога нема ни код Доментијана ни код Теодосија, оба сам прочитао пажљиво више пута. Ни Крунић ни Каргановић ме ту нису оспорили, а нису ни могли јер тог момента у Савином житију заиста нема. Али ипак је по њима публика била православна, док сам ја крипто екумениста.
По питању Немањиног латинског крштења па миропомазања у Православној цркви јавио се један момак са тврдњом да се римокатолици морају крштавати сасвим поново, па је тиме испало да ни Немањино присаједињење Православној цркви није било валидно јер није био докрштен. Немам ништа против критике и супротних мишљења, али очигледно, нису сви позвани да критикују, јер да би се нешто критиковало, мора се познавати материја, а ова двојица то очигледно нису знали, па су на крају довели у питање Немањино крштење и Савину ревност за православље и тако стали насупрот оних које наводно бране.
Г. Крунић каже да се надао професионалном и душекорисном предавању, и разочарао се. Жао ми је што нисам испунио меру његових очекивања, осим тога, испоставља се да сам докторирао на историји Византије и средњег века а да нисам ништа специјално научио тако да и један лаик у том смислу може да ме превазиђе. Ове недеље сам имао два излагања на светском конгресу Византолога који се одржава у Београду, као и мој колега и саговорник Владимир Цветковић, али г. Крунића и г. Каргановића не видех тамо, а било је више сесија посвећених односима Византије и Запада, јересима и расколу.
Истине ради треба поменути и то да су критичари мојег излагања били једна бучна и прилично агресивна мањина, док је већина задржала пристојан и културан манир, ако су имали и неко питање или реч слагања, нису се могли чути нити доћи до изражаја од наших ревносних критичара. По којима сада испада да је трибина била екуменистичка и да су посетиоци сви махом устали у одбрану православља. Ако је њима тако лакше да превазиђу осећај пораза у дискусији након сучељавања историјских аргумената с моје стране и њихових неозбиљних тумачења историје, онда нека им.
Др Драгољуб Марјановић је доцент на катедри за византологију Философског факултета и учесник трибине „Велики раскол: јуче и данас“