Наравно, јасно је да такав приступ не може чак ни покушати да симулира „објективност“ и „непристрасност“. Они су, као маске за равнодушност и корумпираност, управо и раскринкаване у овој књизи. Што не значи, међутим, да ова књига нема метод и логику, и што не значи да нема критеријуме, интерне и екстерне, према којима се мери и према којима једино жели да буде мерена.
Холмогоров, најпре, наступа из перспективе заступника „демократске националне државе“, дакле ни са позиције „анационалног либерала“, ни заговорника империје. За њега су Руси и Украјинци два народа, и он, као демократа, има разумевање за борбу украјинског народа против диктаторског и корумпираног режима. Такође, као националиста, има разумевање за жељу Украјинаца да живе у „својој“ држави. Он стога није присталица идеје о „империјалном“ присаједињењу целокупне данашње Украјине (у њеним постсовјетским границама) Русији или руској империјалној/интересној сфери, али такође није ни за подвлашћивање Руса, где год они живели, па и у Украјини, империјалним тежњама других народа – били то и Украјинци. Укратко, за овог аутора Украјина је „вештачка творевина“, која обједињује два различита (макар и сродна) народа, а која би могла да живе заједно само у условима равноправности. Ако је та равноправност угрожена, народи имају право да заштите сопствене интересе и, у крајњој линији, свој опстанак. Он се стога уместо за империјализам залаже за „иредентизам“, у ком нико нема право да потчињава друге народе, али има обавезу да заштити свој.
Писање Јегора Холмогорова има известан потенцијал у рашчаравању оног система идеја који је путем манипулације свешћу довео до самопрезира и самонегирања код припадника читавих цивилизацијских групација. А такође и извесну снагу у рашчаравању бројних „псеудостратегија отпора“, заснованих на различитим, често врло спорним, метафизичким конструкцијама.
Конкретност Холмогоровљевог писања није само конкретност тренутка и конкретност чињенице, него и једног типа мишљења које се не боји акције и одговорности, акције као одговорности и одговорности као акције.
Позивање на „своја права“, засновано на извесној перцепцији колективног идентитета, у историји је често имало разорне последице. Али, такође, и идентитет виђен само као одрицање од сваког идентитета. Она логика по којој је све само избор а избор је увек могућ, логика толико погодна за манипулисање свешћу, за „псеудо-свест“ као савршено оружје сваког (само)покоравања.
Укратко, постоји одговорност колонизатора, али и одговорност колонизованог. Тај „националиста“ Холмогоров има шта да нам каже о томе.
Али основно, ова књига је настала у озрачју крвавих борби и претећег геноцида, и као таква је завидно „рефлексивна“ и трезвена. Она не припада данас владајућем тренду „апокалиптике“, већ враћа извесно достојанство историји и политици, између осталог и позивајући нас да у новостеченој слободи, најпре слободи Крима и Севастопоља, видимо један могући нови почетак, за све нас, били ми Руси, Украјинци, или шта год. За нове логике и нове односе, оне и онакве какви су увек и једино били могући – увек када су живот и слобода било пречи од подјармљивања и смрти, а сваки човек појединачно и свака заједница људи преча од златног телета. Али она се, такође, и не вара, јер зна да слобода не долази сама од себе и свакако не тамо где је не желе. А у томе је њена „тврда беседа“ за данашње уши.