Александар Лазић: Поводом два превода или Ваздух слободе у добровољној колонији

Овај текст, први пут објављен 27. новембра 2014, понављамо сада у доброј вери да није изгубио на својој актуелности и да може представљати тему у оквиру разговора који овде водимо о томе „шта нам је чинити“

Недавно су се на Стању ствари појавила два превода: један италијанског философа Дијега Фузара а други (позајмљен са пријатељског сајта „Евроазија.инфо“) вође „Словенске гарде“ Владимира Рогова. Рекло би се да њих двојица говоре о две различите земље иако обојица причају о Србији: Фузаро у Београду „удише ваздух слободе и жеље за независношћу“ а Рогов о нама говори као о дрвету „са којег је опало лишће и сада не можемо да разумемо да ли је оно умрло или хоће да живи и да се развија“.

Али, иста је то земља и оба су превода битна: Фузаро нам показује да „нисмо најгори“, да има људи који маштају о овом (за нас) најгорем месту на васцелој Кугли; спознаја да нешто вредимо основа је да уопште кренемо у борбу да бисмо постали још бољи. Пригушено обележавање стогодишњице, за нас Србе славног, Великог рата само је једна коцкица ширег мозаика с радним питањем „Из Србије може ли бити што добро“? Фузаро је поступио по савету Филипа из Јеванђеља по Јовану (Јн. 1, 46) – дошао је и видео је. И засигурно није у Србији затекао народ најстарији али нам је поручио да нисмо ни народ најгори – како су, упорним понављањем, скоро успели да нас убеде.

А Рогов нам упућује братско-православну „пљуску“, а заправо нам предлаже лек како да оздравимо: да схватимо да смо колонија, и то добровољна. Хиљаду корака ка слободи почиње тим првим, спознајом да смо у ропству. И још конкретније: „Ако наши народи нису изгубили нагон за самоочување онда морамо да дјелујемо брзо и да се удружујемо.“ Да, „у сваком тренутку клепсидра одбројава последњу кап“ (Борхес) и овога пута не бисмо ствари смели да посматрамо са становишта вечности. Јер, док се ми организујемо можда ће они већ успети да нам промене свест.

„Тесно ми одсвуд“ цитира Његош руску Библију („тесно ми отвсюду“) у писму 1846. године: више од 150 година касније, као да је то крилатица око које бисмо се сви сагласили и испод које бисмо стали. Дугогодишњи борци за „српску ствар“ одустају или посустају; медији којима је православље и српство на првом месту – кубуре, како у Србији тако и у околним земљама. Но, пре него се нађемо у ситуацији оне бубе која лежи на леђима и више сама себи не може помоћи – подсетимо се и речи које нам је оставио св. владика Раде кроз лик Вука Мићуновића: „Нада нема право ни у кога / до у Бога и у своје руке.“

ИЗМЕНА: Овај текст је промењен 27. 11. 2014. у 15:14 – у првој реченици другог пасуса уместо „Фузаров“ стављено је „Фузаро“.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-2G5