На Светог Јована Шангајског (руског и америчког светитеља српског порекла) 2. јула и на Сабор Срба Светитеља 3. јула, Србију су потресали масакри, злочини, убиства, самоубиства, ваљда највише до сада.
Сетих се мог боравка у Истанбулу од пре 10 месеци.
Од свега, најјачи утисак у граду од 16 милиона људи, који живе на европској и азијској обали Босфора, јесте тај да сам им завидео.
Не због грађевина (иако је то град од 1000 Кнез Михаилових), не због Аја Софије (иако је улазак у њу осећај који се памти целог живота), не због уредног и чистог града од 16 милиона становника који одржавају 12 градских служби, не због историјских знаменитости (цео град је музеј на отвореном), не због намерног потурчивања свега и свачега и брисања свих грчких и православних трагова, и на тај начин стварања националног идентитета.
За 8-9 дана ја нисам видео ни једног пијаног човека.
Ни у једној продавници не можете купити ракију, пиво, вино, вињак, коњак, или било шта од алкохола.
На улици нема пијанаца, клошара, бескућника (иако има просјака и сиротиње).
За 8-9 дана ја нисам видео ни једну рекламу за уложак, доњи веш, кондом, алкохол, цигарете, коцку (иако је од свих порока има и она је део културе).
Уз непрегледне обале Босфора, видео сам по 4-5 великих породица са 5-8 деце како се окупљају и на травњацима праве пикнике и дружења, наравно насмејани, срећни, жене доносе њихове специјалитете, кувају чај, деца се играју, нема вриске, хистерије, сви у послушности родитељима.
За раширеним столњаком на трави, сви клече и турски седе, и све је у најбољем реду.
Средовечне жене на +39 носе сиво маслинасте мантиле (као наше Шиптарке) и неугледне мараме са неким цветним дезенима.
Млађе жене носе црне мараме и црне дуге хаљине покривене као наше монахиње, неке су прекривених лица, али на очима се види шминка, и види се да је код многих то фолирање и покушај неке еротске мистике.
Од оног што истичу, а то су ципеле и ташна, наравно да је све маркирано и скупоцено.
Најмлађе, од 16 па до 22 године, ако нису удате, не само да носе мараме и велове на лицу, него и преко очију.
По ноктима се види да су неговане, и који статус имају.
Иако је огромна врућина, ни на једној се не виде капљице зноја, нити се осети било какав неугодан мирис у јавном превозу и на улици.
Наше европске жене су поскидане, не баш голе како би оне хтеле, али рецимо да не знају шта ће од себе, јер морају да носе кратке шорцеве, па су и такве све умацуране од зноја и преплануле.
Због тога се види надмени однос Туркиња према европским туристкињама, јер се у ваздуху осети да их ове сматрају курветинама.
Те Турке, други Муслимани, посебно Арапи сматрају отпадом, и квази муслиманима, који још нису савладали ни азбуку ислама.
Турци су конгломерат свега и свачега, и упознавши Турчина нашег порекла, али трећа генерација тамо рођених са перфектиним српским језиком – Хајрудина Дачића из Рожаја, тек тада сам схватио Турску.
Рече ми да су им они (из Рожаја, надмено и сељачки) донели цивилизацију, и да они имају своје џамије на „нашем“ језику, а да су остали циганија из Анадолије.
Правих Турака има само око 4 милиона око Бурсе, рече ми сав поносан.
Тај патријархат је можда лажан, и неко ће рећи да се иза тога крије много зла и много тајни.
Сигурно да ће делом бити у праву.
Да ли би после свега виђеног желео православни шеријат?
Не бих, али…
Осетио сам жал за прошлим временима када су наши преци били бољи од најбољег породичног и патријахалног Турчина.
Најбољи Турци су само бледа слика наших предака, домаћина, христоликих витезова.
Хтели смо слободу коју и Христос даје, али о којој говори да је све дозвољено, али није све на корист.
Имамо слободу, згазили смо сваки појам о традицији, а исту поистовећујемо са масовним убицама, који се пијани уз аутоматску пушку не могу помирити са прељубом.
Манијаци и најодвратније дрољетине које би без пластичних операција и силикона могле да плаше вране у бостану, не силазе са свих медија.
Цецолике и Јецолике девојке (погрешан израз, оне нису девојке од 14-те) показују венерин брег у гаћама наивно названим хеланкама.
Треба да будеш аскета, или да ископаш очи, па да се одупреш свим искушењима, посебно ако си млад и ако ти телесни сокови раде 200 на сат.
Алкохолизам је овде представљен као провод, јер како се забавити ако ниси урађен.
Алкохолизам делује тако passe и старомодно, наспрам траве и других опијата.
Курванлук је слобода избора и нешто што је нормално „кад си млад“ док не остариш, а онда је опет нормално, јер „узми све од живота“.
Ко у томе види некакав узрок проблему?
Писаће студије због чега се дешавају овакви злочини – никоме неће пасти на памет алкохол, можда и дрога, покушај жене да из кревета супруга (таквог каквог је знала) оде у кревет швалера и да још поведу дете у срећнију шведску будућност, све глумећи ликове из „Секс и града“.
Написаће они да је то због национализма, болесног балканског патријархата, ксенофобије, хомофобије, брегзита, ко зна…
Убица из Житишта, Јабуковца, итд. је пре свега анационалан тип, јер лишен националне љубави, пуцао је у сународнике (у свој род за који треба да погине бранећи га).
Зар је могуће да мушко чељаде одгојен на епским песмама о Бановић Страхињи, десетерцу, чојству, јунаштву, родољубљу – може да подигне руку на жену?
Тај манир није дошао са те стране о којој они причају као узроку.
Убица неверних жена је класични еврослинавко, напуњен просветитељским вредностима о равноправности полова, одлучио да игра на њиховом терену на кафански (опет у суштини њихов) начин.
Замислите националисту, родољуба, витеза – да иде и трчи за неверном сукњом, уместо да је натера да пати за њим, да цвили и моли да му опрости као Бановић Страхиња; или би у недостатку њене савести одлучио да је безвредна за њега и да га није достојна, затим потражио бољу, оданију, мајку, коју би сигурно добио као утеху, а она (бивша) као казну, посебно када у будућем браку доживи фијаско.
Не, наш антијунак (лажни националиста и лажни балкански патријахални традиционалиста) одлучује да жену тера на нешто, да јој прети, да је уцењује, јер верује у једнакост полова, женско расуђивање и логику, сентимент, залазак сунца и заљубљеност под палмом.
Као такав, он је уходи, хвата је у неверству, и пошто ето десило јој се – погрешила је, он ће је вратити са тог пута, а ако не може – а неуспех је све друго, ту је Калашњиков, и грешницима и швалеру, другарицама које је у томе подржавају, његовим друговима који га исмејавају – пресуђује и чини ужасан злочин.
Дакле, престанимо да пребирамо по поводима и последицама.
Загледајмо се у узрок.
Свако коме се укаже шанса, нека посети Истанбул – можда му пробуди уснуле претке у њему, па заволи Србе, културу која је нестала, и добије одговоре на масовне покоље у српским породицама које то нису.
Наслов: Стање ствари
(Фејсбук страница Јована Ранисављева)
ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 6. 7. 2016. у 12:40 – додата је напомена да је наслов редакцијски.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7U3