Велимир Гајић: Превртљивост Вука Драшковића

Превртљивост (мада се може користити и израз издаја) јесте карактеристика политичке сцене у Србији. Уосталом, најбољи пример за ту тврдњу су чланови Српске радикалне странке Војислава Шешеља, „радикали“ који су, по програму скованом негде на Западу а реализованом у амбасадама у Београду, од „радикала“ постали „напредњаци“ (Александар Вучић и Томислав Николић) и добили мандат да управљају Србијом онако како им нареде.

О карактеру, способностима и политичким променама тог контроверзног Херцеговца можемо да се споримо задуго и свако ће остати на свом. Да би неистомишљеника макар мало приволели да промени своје ставове, понудићемо неколико докумената о његовој прошлости. А пре тога желимо да кажемо о другом знаменитом Херцеговцу, иначе Шешељевом куму – Вуку Драшковићу!

Драшковић се појавио на српској сцени најпре у књижевности а потом на политичкој. Данас је готово и заборављен по романима као што су, поред осталих, „Нож“ и „Молитва“. Када се помене његово име, одмах се помисли на превртљивост сваке врсте.

Најбољи познавалац карактерологије Срба Херцеговаца био је угледни Јефто Дедијер. Ако би у његовим делима трагали за карактеристикама које одликују Шешеља и Драшковића, лако бисмо их пронашли: обојица су током последњих четврт века показали толико политичке и нарочито личне превртљивости да им нема равна.

У одређеним круговима је уврежено мишљење да су обојица продукт југословенских обавештајних служби, а да су данас, нарочито Драшковић, „на контакту“ са припадницима страних дипломата.

Мада им је прошлост била комунистичка, а то значи и васпитање и каријере, обојица су флертовали са четништвом. Док је Драшковић „измислио“ Равну гору, коју је данас „ставио“ под команду НАТО, Шешељ је догурао до титуле четничког војводе и био због издаје четничких принципа рашчињен!

Драшковић је од почетка вишестраначја разарао сваку националну организацију. Када би нешто и припремио, лако се тога одрицао – први је опозиционар који је заговарао страно спречавање распада Југославије, стварање српске војске, наоружавање српског народа у Хрватској… Другачије казано, изразом из речника политичке коректности: најпре миротворац па ратни хушкач!

Део тих политичких захтева Драшковић је самосвојно остварио формирањем паравојне формације Српска гарда и одрицањем које је уследило убрзо после сумњивих погибија неколико значајних гардиста.

Да бисмо разумели тврдњу о перманентној Драшковићевој превртљивости, не требају нам нарочите чињенице. Уосталом, ево два доказа, па просудите сами:

---

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Us