Од памтивека човек мења своје постојбине, због хране, због климе, због гоњења од непријатеља а у основи због преживљавања, прелази километре, планине, мора – иако зна шта оставља ипак одлази јер тако преживљава. Постојбина – па још вековна – усади у човеково биће своје одлике и зато нигде не налази смирај и добро као у оптаџбини, а ако и нађе то је као нека врста усуда јер се придошао никад не радује новом месту као онај тамо рођен. И српска историја и српска становања изграђена су од сеоба. И сви памте порекло прадедовско са разних страна а оно је углавном подаље од места где живи садашње поколење.
Избеглиштво понекад постане сеоба а понекад има и повратнике. Међутим, Србија све мање има повратника из избеглиштва а све више оних који остају по њеним територијама или нестају по кугли земаљској у вртлозима и скупинама у којима се не распознаје одакле су и ко су.
Српске сеобе вековима за нама данас дају своје резултате и последице. Оне су некада биле тачка окупљања читаве једне територије, предвођене поглаварима који народу није дао да срља у своје пропасти, очувао му достојанство, а на новим територијама стварајући нову земљу, сећајући се порекла и старине, сељен али остаје у групи и заједници. Само у последњих двадесетак година Србија је имала две велике сеобе, временске, и више територијалних: у првој половини деведесетих и крајем деведесетих. (Можда је сувише рано назвати их сеобама, можда су то још увек избеглиштва која очекују свој повратак.)
Шта је толико трагично у избеглиштвима које и данас трају међу српским народом? Територије које су други присвојили постале су туђе онде где су се вековима генерације једне лозе свијале, што су у избеглиштвима многи страдали, што су та избеглиштва бивала не из помаме за бољим животом већ од бежања и због чувања живе главе; а многи данас помињу да је боље било остати тамо на немилост онима који су пуцали за петама него доћи овде где су их дочекали хладни погледи – не људи већ мајке матице која је постала маћеха. Разлози огорчености су бројни, а разлика од некадашњих сеоба је у томе што држава никакве утицаје није вршила да заштити свој народ, да тамо где се нађу буду свој на своме, не због земље већ зато што су међу својима, Србима. Откуда то да Срби пристигли из некадашњих српских земаља нису сољу и хлебом дочекани већ горе од најдаљих туђина? Отуда што су се расули на много страна што са њима нису биле и главешине, што није имао ко да стане испред њих и каже све оно што су заједно мислили и гледали. Што су их гледали као оне који су дошли да отимају онај сиротињски комад који ни овдашњи нису имали, отуда што су их називали Шиптарима, усташама, дођошима, именима оних од којих су бежали. Народ их је жалио и помагао колико је могао, али сажаљење прође кад стигну своје невоље, јер држава није имала никакав трајни план ни решење. Нико од њих није тражио да на име избеглиштва држава доживотно издржава већ да покаже самилост и пружи почетну помоћ од које ће моћи даље живети, јер у новом се од нуле не почиње, у својој кући је друго. Колективни центри у којима су се дуго налазили нико није схватао да је привремено сиротињско огњиште боље од неизвесно трајућег колективног, па ко је могао сада више није био ратна већ економска избеглица.
Каква је то држава која данас показује самилост и моралност према светским избеглицама (не кажем, људски је сачувати човечност, чак најважније), али овде није реч о моралу већ о доброчинству под претњом батине Запада, каква је то моралност која исцрпљује себе да друге дочека, која протерује своје младе да другима уточиште подари?! Србија није имала план за избеглице које је изродила и због грешака које је сама начинила, она их није примећивала па су и они неприметно одлазили даље у туђе светове када им већ нису дозволили свој или једноставно због немаштине и јада, губитака нестајали неприметно на тој својој а туђој земљи.
Реторичко питање првог дела наслова само је цитат песме Дина Мерлина, кога као црнитеља Срба одлично знамо, који је позивао на све покуде Срба, али се њихових пара није гадио када је пунио Арене. Ми му се овде обраћамо као ствараоцу ценећи дело – не расуђујући о личности – као певачу који је певао о свим избеглицама, а не само својим и зато наводимо песму док питање остаје заувек да лебди у ваздуху.
Избеглица свуда може наћи нови дом, отаџбину нигде више, а Срби одсвуда нашли би свој дом у Србији ако би Србија дозволила. Јер смрти нема, може се страдати појединачно али увек ће негде отићи нека скупина због тежње за очувањем својих корена, завета прецима да пренесе крв и пусти је да живи. Има сеоба које ће увек трајати јер су оне избављење од смрти на некој територији а колико је тај нови живот успео негде тамо зависи од матице која предводи свој народ, која брине о свом народу и која зна да –иако је стадо расуто свуда по свету – и даље има пуно овчица које се нису загубиле и утопиле међу стада нових пастира. Основ националне државе је народ, али њен народ – не скуп досељеника далеких по свим одликама, када постанемо гето за оне које Европа долази, постаћемо расточена заједница а не народ и не Србија. Ценећи своје људе свуда по свету, ценећи и не заборављајући све своје жртве велике и светле, којих да није било Србија би била богата људима а не ојађена, као глава после тифуса и памтећи своје непријатеље, бити мудар и следити своје циљеве – само тада бићемо држава. За ова питања и већину решења у бити је касно, ово је само ретроспекција грешака које су нас заувек зауставиле на националном плану, али за сабрање никада није касно уколико би се неко постарао за то.
O добровољцима смо говорили, на избеглице смо се сада осврнули а српском дијаспором бавићемо се у неком од наредних текстова.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7bH