У међувремену, НДХ је извршила незапамћене злочине над православним Србима, баш зато што су Православни и Срби. У злочинима је масовно учествовало и римокатоличко свештенство. Документовано је да је више од 1300 римокатоличких свештеника учествовало у злочинима над српским становништвом. Хрвати, за разлику од Немаца, никада нису прошли кроз колективно покајање за злочине у којима су многи учествовали или их допустили. Комунистичка Југославија зауставила је чак и могућност тог процеса, што је у многоме утицало на грађански рат и распад Југославије 1991-95. Римокатоличка црква („грегоријански календарци“) никада се није јасно и недвосмислено покајала за вековни рад на унијаћењу и превођењу православних Срба у римокатолике, који су затим по правилу постајали – Хрвати.
И где смо сад? Сад смо по питању календара таоци Хрвата, као што смо то били у много чему и у Југославији. Таоци смо њиховог одбијања да се покају. Док се они не покају, тешко је и замислити да можемо да спроведемо давно одложену одлуку – зато што би то великом делу народа изгледало као унијаћење или прихватање папског примата.
И тако, док већина света и многи православни данас славе Рођење Господа Исуса Христа, ми православни Срби још увек постимо и чекамо долазак мудраца у Витлејем код новорођеног Христа.
С обзиром на то да је Божић на Западу лукавством потрошачке цивилизације претворен у велики ако не и највећи празник потрошње, што је у многоме замаглило његов смисао, могло би се рећи да наш пост и дочекивање Богомладенца у тишини после новогодишњег карневала служе одбрани смисла празника. Одбрани саме вере. Можда би то тако и било кад већина крштених православних не би учествовала у новогодишњем расулу, распусту, пуштању вентила. Овако изгледа као да радосни Божић славимо тихо и стидљиво као упорни, периодични и помало неубедљиви покајници због сопствене слабости. Можда и то има смисла. Проблем је што нас таква ситуација држи у одређеној врсти изолације у односу на свет и као да нас помало нас спречава у најважнијем циљу – да оправославимо цео свет да га подсетимо на пут Спасења. Да вратимо свет правој вери у Христа ако већ верујемо да смо њени чувари. Као да нас то спречава да сами себе доживимо не као самоизоловане у национални резерват праведника. Као да то спречава да нас и остали виде као Христове следбенике који се старају о целом свету, који палом свету могу да поново осветле пут Спасења.
Како уопште да се бавимо овако великим темама, кад имамо и толико својих слабости и мука? Зар то није непристојно? А можда бисмо, кад бисмо се сетили колико је непојамно драгоцена Православна вера коју смо кроз тешку историју уз толико жртава сачували, лакше решили те наше проблеме и мане. Оправдали свете жртве и пронашли поново наш историјски смисао. Можда је улога нас православних већа него што желимо да прихватимо. Јесте да увек ту стоји и оно нас и Руса… толико и толико милиона (нажалост сад већ све мање) – али можда бисмо подсетили, па можда и покренули и браћу Русе на нешто. А не само да се мало-мало тешимо како смо одложили Хитлеров напад на Москву, помогли руској зими да раније окује нацистичку машинерију, као и да смо нашом пропашћу 1999. показали Русима да им се може десити и нешто горе од кризе у којој су тада били. Можда можемо и више, можда не можемо…
У међувремену, на данашњи дан – срећан празник свима који искрено дочекују Богомладенца Христа, пре свега нашој православној браћи Грцима, Румунима, Бугарима, и другима, са жељом да, по овом питању одвојени од нас, сачувају узор православног хришћанства духовно ослабљеним западним хришћанима.
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6QP