Заглављени у безнађу и малодушности одустајемо од покушаја да било шта поправимо у свом ширем окружењу. А од некуд морамо почети. Верујући људи могу дати инспиративан пример и доказати могућност промене на боље.
Једна од последица расправе о обнови саборности у нашој цркви – од пријатеља који се бавио црквеним уставом у „инбокс“ сам добио предлог писма које би људи могли да преузму, у мери којој желе, са исправкама, скраћивањима, са додацима или без. И да га затим или кад се постигне заједнички договор или просто кад сами мисле да је време пошаљу на адресу свог епископа, патријарха или Синода.
Ђакон Ненад Илић
А све пријатеље молим да у оквиру јавне расправе на ФБ и шире на интернету поделе предлог писма на што више адреса. Без обзира на финалне резултате акције, масовност и конструктивни коментари доказали би да нам је саборност Цркве заиста од врхунске важности. Не морамо да подвлачимо колико би за српску цркву и за српски народ значило ако се у акцији неопходног обнављања црквене саборности успе било у којој мери. А ради се можда о најлакше изводивој потребној промени у којој заиста можемо да учествујемо.
Једноставно је. Ако желите добро својој цркви предлажем да делите ово добронамерно писмо. Ако желите да га подупрете, ако се са нечим не слажете или мислите да су нужне допуне – коментаришите!
Радни текст писма:
Његовом Пресвештенству Епископу…
Ваше Преосвештенство,
или
Његовој Светости Патријарху Српском Г. Иринеју…
Ваша Светости,
или
Светом архијерејском Синоду СПЦ
Ваша Светости, ваша Преосвештенства,
Као верно чедо наше светосавске цркве, желео/ла бих да Вам пренесем своју забринутост због стања у нашој помесној цркви. Јаз између свештенства и мирјана уместо да се после пада комунизма смањује, поново је почео да расте. Непријатни догађаји у вези са Црквом, њихов третман у медијима, сумње и повлачење са прага Цркве многих верујућих које познајем, уверили су ме у потребу да је од суштинске важности да наша помесна црква због јачања своје мисије учини следеће:
1. Да се поново почне са применом свих одредби важећег Устава Српске православне цркве које се односе на рад мирјана у њој, нарочито на то да се чланови црквеноопштинских савета бирају на изборима на којима би имали право да гласају сви честити чланови црквене општине старији од 21 године. Ова тела би имала обавезу да установе на нивоу сваке црквене општине добротворне и духовно-корисне организације, као и да помажу свештенству у располагању финансијама у складу са Јеванђељем. Многа питања која данас изазивају незадовољство међу многим верницима била би решена поновним успостављањем црквеноопштинских одбора. А то није ништа друго, него позив да се поштују слово и дух важећег Устава СПЦ, чије суспензија више нема смисла, сада када више не живимо у према Цркви непријатељској држави.
2. Да се као највише тело наше помесне цркве поново установи Црквено-народни сабор, на коме би половина чланова били из редова мирјана и на коме би се разматрала питања избора нових владика, извештаји о раду епархија и планиране најважније активности наше светосавске цркве. У овом сабору би могло и требало да узме већу улогу и ниже свештенство као и представници монаштва, и мушког и женског. Овај сабор би имао да се састаје на сваке три или четири године и у његовом раду би могли осим свештенства да учествују само они мирјани који нису чланови политичких партија, јер је страначкој политици место на демократским изборима, а не у саборносном одлучивању наше Свете Цркве. На овај начин би се осим најнижег нивоа литургијске заједнице, глас верног народа чуо и тамо где често настају најтежи проблеми. То би био начин да се унесу нове идеје, енергија и саборни дух као и да се спречи да се множе слабости и скандали у животу наше помесне цркве.
Више него икада у њеној новијој историји, Српска православна црква има мирјане који осим народског осећаја за добро и лоше познају многе дубине православног богословља. Више него икада у њеној новијој историји имамо мирјане који својим способностима, образовањем и искуством могу да помогну у њеном раду. Када говоримо о мирјанима, данас имамо ситуацију каква се пре три деценије могла само пожелети. Но, истовремено, били смо сведоци стварима које у то доба нисмо могли ни да замислимо, а које нису узроковали мирјани, него чак и неки од највиших представника српске Војске Христове.
Обнављање саборности знатно би допринело и аутентичном активирању нижег свештенства које се сад налази у ситуацији истовремене изложености јавности, а без довољних овлашћења и под механизмима црквене власти који су потпуно скривени од јавности. У томе се неки од њих не сналазе већ почињу да функционишу више као пословни људи него као Слуге Божије.
У нади да ћете узети у разматрање овај мој предлог који делим са многим верујућим Српкињама и Србима,
Ваше у Христу чедо,
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6IR