1. Краљ Немачке (1152-1190) и цар Светог римског царства (1155-1190) Фридрих I Барбароса (итал. barba rossa – „црвена брада“) утопио се под неразјашњеним околностима у малој реци Салеф у Кирикији 1190. године, током Трећег крсташког рата (1189-1192).[1]
Извор: serbia.com
2. Енглеским законом The Habeas Corpus Act 1679 (лат. habeаs corpus – „треба да имаш тело“), извршна власт је стављена под контролу (надзор) судске власти.
Закон гарантује и неповредивост човекове личности (забрану хапшења без судског налога, забрану дуготрајног задржавања у притвору без ваљаног основа, право оптуженог да се изјасни о кривици и да изнесе своју одбрану, заштиту од изнуђивања исказа итд).
Habeаs corpus законе у англосаксонском праву треба посматрати шире – Magna Carta Libertatum (1215), Тhe Habeas Corpus Act 1640 итд. Наиме, још је Magna Carta забрањивала затварање и протеривање слободних грађана мимо закона.
Начела habeаs corpus закона уграђена су и у Устав САД (1789).[2]
3. Руски генерал-фелдмаршал и гроф Григориј Потемкин (Григориј Александрович, кнез Потемкин-Таврически, 1739-1791) далеко је познатији као миљеник и љубавник руске императорке Катарине Велике и по данас уобичајеној метафори за подвалу („Потемкинова села“), неголи као генерал-губернатор Новорусије и оснивач градова Херсон, Николајев, Севастопољ и Јекатаринослав (данас Дњепропетровск).[3]
Новорусијска губернија 1800. године, извор: „Википедија“
Истина, руски историчар Владимир К. Волков је у својој књизи „Дезинформација – Од тројанског коња до интернета“ („Наш дом“, 2001) потцртао да је причу о Потемкиновим селима од картона измислио немачки монденски новинар G. A. W. von Helbig, јер није био позван у свиту која прати Катарину Велику на њеном путу ка Криму 1787. године.
4. Михаил Булгаков је 1925. године написао драму „Дани Турбинoвих“ (адаптирајући сопствени роман „Бела гарда“, 1922-1924). Иако совјетска цензура није ово дело дочекала благонаклоно, драма је враћена на сцену захваљујући једном веома важном гледаоцу – Стаљину.
Бела гарда (руска серија из четири дела, превод на српски)
У први мах то делује чудно, али је објашњење посве једноставно – „Дани Турбинoвих“ (рус. „Дни Турбиных“) говоре о „пропасти старог света,“ како је подвукао историчар Едвард Радзински.[4]
5. Југословенски краљ Александар I Карађорђевић у самртном часу, у Марсеју 9. октобра 1934. године, није изговорио последње речи: „Чувајте ми Југославију“, јер је после атентата на њега смрт наступила тренутно.
Откуд поменута порука? Краљ је неретко завршавао говоре и поруке са варијацијама поменуте крилатице. Отуда је, на пример, приликом крштења свог кумчета Александра Балабина 1. јануара 1933. године поручио у повељи:
„Саша, запамти да је брат мио ма које вере био. Чувај ми Југославију!“ [5]
Испраћај посмртних остатака краља Александра из Загреба, октобар 1934. године; на локомотиви воза пише: „Чувајте ми Југославију“; фото: „audioifotoarhiv.com“
6. У моментима када је Владо Георгијев Черноземски (рођен као Величко Димитров Керин) убио краља Александра I Карађорђевића, смртно је рањен француски министар иностраних послова Луј Барту, током својих последњих напора да окупи антинемачку коалицију. (Историчар Владимир К. Волков је у својој књизи „Тевтонски мач“ иступио са тврдњом како је права мета атентата у Марсеју заправо био Барту.)
Када је 1974. године објављен део извештаја француске државне комисије о атентату на краља Александра и Луја Бартуа, широј јавности је предочено да је француски шеф дипломатије страдао од залуталог метка (француских) жандарма, који су у метежу запуцали.
Марсеј, 9. октобра 1934. године, фото: „Вечерње новости“
Целокупан извештај о атентату је и даље „под кључем“ – „вероватно због тога што би његово објављивање и данас (2015) могло да произведе политичку штету,“ како је својевремено истакао почивши професор ФПН-а и дипломата Предраг Симић. [6]
7. На Минхенској конференцији, одржаној септембра 1938. године, Француска и Велика Британија су устукнуле пред Адолфом Хитлером и дозволиле растурање Чехословачке, које се наредних месеци одиграло у етапама (до марта 1939. године). Територијалне добитке су оствариле не само Немачка, већ и Мађарска и Пољска. [7]
Комадање Чехословачке (1938-1939), извор: „Википедија“
8. У немачкој историји 9. новембар има двоструку симболику – сећања на Кристалну ноћ (1938) и ноћ у којој је срушен Берлински зид (1989).[8]
9. Нирнбершки процес (нем. Nürnberger Prozesse) представљао је суђење већини преживелих перјаница нацистичке Немачке, а које су организовале силе победнице. Главно суђење одвијало се у Нирнбершкој палати правде и трајало је од 20. новембра 1945. до 1. октобра 1946. године.
Велики немачки индустријски центар Нирнберг, који је био прилично разрушен током савезничких бомбардовања 1944. године, није изабран нимало случајно (за суђење). Управо у овом граду су 15. септембра 1935. године донети расни закони (нем. Nürnberger Gesetze), а у предратном периоду (1933-1938) сваког септембра ту су одржавани велики маршеви владајуће национал-социјалистичке партије.[9]
10. Историја се не може мењати, она се догодила, али се током времена може мењати перцепција историјских догађаја и процеса.
На трагу изреченог, навешћемо да је према анкети из маја 1945. године чак 57% Француза сматрало како је Совјетски Савез највише допринео слому (нацистичке) Немачке. Потоње генерације анкетираних Француза имале су сасвим другачију представу[10]:
11. Од 1945. године и САД, и Совјетски Савез, и Велика Британија су на територији окупиране Немачке спроводили својеврсно регрутовање немачких научника, лекара, техничког особља итд, не марећи за њихову нацистичку прошлост.
Током операције „Спајалица“ (енг. Paperclip), коју је спроводила америчка тајна служба OSS (енг. Office of Strategic Services) – претеча CIA (енг. Central Intelligence Agency), у САД је доведено преко 1500 немачких научника, инжењера и техничара. Међу њима су били и ракетни научници Вернер фон Браун, Артур Рудолф и Курт Дебус, каснији носиоци америчког свемирског програма. [11]
Operation Paperclip: The CIA, NASA & The Third Reich (филм без превода)
12. Пораз у Бици код Дијен Бијен Фуа (1954) означио је крај француске колонијалне политике у Индокини. Занимљиво је да се тада у француској Легији странаца борио и велики број Немаца, а понеки од њих су током Другог светског рата припадали и есесовцима.[12]
__________________________________________
[1] http://en.wikipedia.org/wiki/Frederick_I,_Holy_Roman_Emperor,
[2] http://en.wikipedia.org/wiki/Habeas_corpus, https://sr.wikipedia.org/wiki/Habeas_corpus, www.vokabular.org/?search=Habeas-korpus-akt
[3] http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%93%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98_%D0%9F%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%BA%D0%B8%D0%BD
http://en.wikipedia.org/wiki/Grigory_Potemkin
[4] Edvard Radzinsky, Stalin: The First In-depth Biography Based on Explosive New Documents from Russia’s Secret Archives, Anchor, (1997)
[5] http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/AleksandarBalabin.html,
Једини сведок „самртне поруке“ краља Александра I Карађорђевића (1888-1934) био је тадашњи министар иностраних послова Богољуб Јевтић, што је наводи и Милан Стојадиновић у својој књизи „Ни рат ни пакт“ („Отокар Кершовани“, 1970). Стога се пуштање у оптицај „аманета“ краља Александра приписује управо Јевтићу.
[6] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:489099-Pozadina-ubistva-kralja-Aleksandra-Karadjordjevica-jos-misterija,
http://fr.wikipedia.org/wiki/Louis_Barthou
[7] http://en.wikipedia.org/wiki/German_occupation_of_Czechoslovakia
[8] http://sh.wikipedia.org/wiki/Kristalna_no%C4%87, https://en.wikipedia.org/wiki/Berlin_Wall
[9] http://en.wikipedia.org/wiki/Nuremberg_trials, http://www.thirdreichruins.com/nuernberg.htm
[10] http://www.les-crises.fr/la-fabrique-du-cretin-defaite-nazis/
[11] http://en.wikipedia.org/wiki/Operation_Paperclip
[12] http://www.dw.de/60-godina-bitke-kod-dijen-bijen-fua/a-17617209
ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 5.9.2015. у 0:38 – исправљени су бројеви који означавају 9. и 10. део чланка.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5zF