Миленко Пешић
Замислите да, као у некој филмској дистопији, на власт у Загребу дођу екстремне политичке снаге којима смета и ова шака преосталих Срба у Хрватској. Једно јутро закуцају на врата митрополиту Порфирију и ухапсе га, а кардинал Јосип Бозанић не дигне глас у одбрану свог колеге из сестринске цркве на њиви господњој.
Наравно да то не можете да замислите и свако нормалан ће упитати шта то бунцам. Хрватска је у ЕУ, поштује сва верска и мањинска права, па чак из свог буџета даје плату православним свештеницима.
Али управо то се догодило 1941. године Порфиријевом претходнику, митрополиту загребачком Доситеју. Усташе су га ухапсиле само зато што је Србин. Остало је забележено да су у његовом страшном мучењу учествовале и поједине часне сестре. Алојзије Степинац тада није ни гласа пустио да заштити православног владику у Загребу.
Већ је то довољно (Јасеновац, Јадовно и Пребиловце овог пута прескачем) да викар Павелићеве војске не буде светац, барем за православне Србе. То што је био добровољац на Солунском фронту, што су му усташе, као и патријарху Павлу, убиле брата или што се, по некима, храбро држао на комунистичком суђењу – тешко да су олакшавајуће околности.
А да ли је блажени Алојзије злочинац, нека каже суд историје. Слажем се са владиком славонским Јованом да треба да одвагамо сваку реч када говоримо Степинцу. Свето писмо нас учи да ће нам се судити онако како судимо.
Али баш зато су ми недовољно јасни мотиви српске цркве да уђе у дијалог са католицима о Степинцу. И то у тренутку када је процес његове канонизације у Ватикану готово завршен. Сам Бозанић јасно каже да се ту СПЦ неће питати и да нема ревизије процеса.
Павелић и Степинац
Да је папа Јован Павле Други понудио да се формира православно-католичка комисија о Степинцу пре него што га је у Бистрици 1998. прогласио блаженим, све би још и имало смисла. Овако остаје утисак да се српска црква прихватила јаловог посла у којем посредно, хтела то или не, даје легитимитет намерама Свете столице. Степинац сигурно неће бити католички светац са фуснотом у којој пише да се СПЦ с тим не слаже.
Уместо мешовите комисије, боље би било да јавност буде упозната са писмом патријараха Иринеја папи Фрањи. Или да бар Сабор, без икаквог подизања температуре, каже јавности шта све зна о овој више него контроверзној личности која оптерећује и српско-хрватске, али православно-католичке односе. Ако се све то ради због наставка екуменског дијалога, поштеније је јавно рећи католицима да се слажемо да се не слажемо око Степинца.
У противном, део јавности може поверовати у интерпретацију кардинала Бозанића како је Ватикан учинио екуменски корак без преседана тиме што је упитао СПЦ о Степинцу, чије мишљење пак унапред не уважава.
Српска црква то дугује верницима, али и митрополиту загребачком Доситеју, којег је због мученичког исповедања вере још 2000. године прогласила за светитеља.
Наслов и опрема: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5xK