Греше они који сматрају да је престанак Хладног рата разлог што се планета земља загрева. Температура се на земаљском шару најлакше повећава паљењем застава. А тога, мора се признати, има свуда и у сваком кутку и сваког дана у сваком погледу све више напредује. Најлепше гори она застава са педесет и две звезде. За сваку недељу по једна звезда и година је испуњена. Ако застава нема звездица, добра су и шах поља. Шах табла броји шездесет и четири поља, па је избор већи.
Лепе заставе лепо горе, као некад лепа села. Призор је у оба случаја величанствен у зависности од угла гледања. Где има ватре, има и дима, а где има дима, ту су и димне завесе. Сада их зову димне заставе. Од њих се најчешће ништа не види, тешко се дише, расуђивање се врло брзо помути. Тензије и температура нагло скачу, срце почиње убрзано да лупа, рекло би се, звецка. Као ватрено оружје у хладном Балтику.
Забринути домаћи чувари реда и грађанске савести, палиоце застава називају пироманима и прете им затворским казнама. Неки то називају доливањем уља на запаљену заставу. Просвећена и напредна Европа, кажу, код себе то не ради. Они су се опекли на ватри ломача Инквизиције, извукли поуку и сада пале, све што може да гори, само на страни. Кад се само човек присети какав су ватромет приредили у ватреном садејству и уз диригентско палидрвце прекоатлантске команде, у Ираку, Авганистану, Либији… а нека се припреми Русија – памет се заврти и очи засузе. Најмање због дима.
Они који су својевремено ватре гасили Олујом, такозвани ветропири, ватру су само поспешили изазивајући тиме једино Бљесак. Сада то славе као велио достигнуће развијајући победничке заставе где год им дозволе да пободу копље. Редовно уз песму „Данке Дојчланд“.
Ако се неко и нађе да покуша са објашњењем феномена ватреног крштења одређених застава, ветропири га, уз Олују увреда, шаљу у лудницу на лечење, а палиоце застава у хашку, такође лудницу, у којој лека нема.
Пиромани на такве претње кажу: „мало морген“, а ветропири опет понављају: „Данке Дојчланд“. Као Шваба тра-ла-ла!
Немачки језик поново улази у моду. Европа се радосно тресе у ритму валцера из бечких дворана. Потреси су, као земљотреси, више од седам степени по Меркеловој скали.
Када је амбасадор земље чија је застава запаљена видео да је крпа изгорела, а мотка остала нетакнута, побегао је главом без обзира. Јадао се и жалио како паљење није фер и да је, у крајњој линији, незахвално. „Ми смо вама“, рече дипломатским тоном, „гасили огњишта, а ви нама палите заставу“. „Ја сам се“ – наставља дипломата – „као човек добре воље и заговорник добросуседских односа по принципу апсолутног реципроцитета, вратио на згариште наше заставе, а ви се никада нећете вратити на згаришта ваших домова што је потпуно исправно јер ви никад нисте били за дом спремни“.
На крају је размена порука ватрене конотације замењена разумним дипломатским нотама у ритму поменутих валцера, мир је у региону поново завладао и сви се греју на ватри добросуседске љубави и међусобног разумевања.
Поука палиоцима: и Украјина је Крајина, али, за разлику од оне српске, у имену има велико „U“. Зато је Запад и помаже, соколи, војно подучава и обећава куле и градове у којима, само ако се све заврши по плановима доброчинитеља, више неће имати ко ни да станује ни да обитава. Украјина, као и Крајина, отићи ће у другу Крајност.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3XR