Како се све више грађана ослања на литературу доступну у електронском облику, у мени се родила снажна потреба да принесем неколико – чини ми се – недоступних (интернет) коцкица које употпуњују мозаик теза Милована Ђиласа о Црногорцима и Србима.
Милован Ђилас
Колико је појам народ прилично јасно одређен у савременој етнологији и антропологији, толико су одреднице нација и етнос, као и однос између нације и етноса проблематизовани.[1] Ако бисмо, пак, у успостављању релације нација-народ економисали речима, нацију дефинишемо као народ на вишем степену историјског, политичког и културног развоја.
Иако, према теорији, постоје два типа нација: грађански (француски, државни, западни) и етнички (немачки, романтичарски, источни), ниједна нација током свог развитка није, у свим аспектима, искључиво следила један или други образац.[2] (Отуда одредница национални интереси може да се односи на државне и/или етничке интересе, зависно од контекста).
***
Корице књиге „Речено или прећутано“
У тренутку док настају ови редови (март 2015. године), „Википедијине“ странице[3] сасвим довољно информишу о тезама Милована Ђиласа изнетим у чланку О црногорском националном питању објављеном у „Борби“ 1. маја 1945. године, али шкртаре на речима када су у питању Ђиласове накнадне ревизије поменутих теза – почев од оних саопштених у париском „Монду“ од 30. децембра 1971. године.
Почетком деведесетих овај политички теоретичар, писац и дисидент дао је четири интервјуа подгоричком новинару Николи Ивановићу. У интервјуу објављеном 14. маја 1992. године у „Профилу“, (тадашњем) листу Демократске партије социјалиста, на дословно Ивановићево питање „Јесу ли Црногорци – Црногорци или Срби?“ Ђилас је у неколико реченица срочио одговор:
Нијесам био „загрижљив“ ни у истицању, ни у негирању црногорске посебности. Напротив, спадао сам у „умјерене“, настојећи да помирим и уравнотежим црногорске националне крајности – „бјелаше“ и „зеленаше“. То се види из послијератних чланака, у којима тврдим да су Црногорци Срби који су временом формирали нацију. Посљедњи став је узет из партијског програма и по угледу на Стаљина – као такав је погрешан. Али ако се државност схвати као националност – то није толико погрешно. Због поменутог свог гледања био сам изложен поругама од клана Брковића. Црногорци су Срби у ширем смислу, али нису Србијанци. Препирка око тога је догматска – у основи борба политичких бирократија за власт. У бити је то увијек и била, макар што су бирократије биле различите.[4]
Кликните на слику за увећање
_________________________
[1] Иако се на интернету може пронаћи сијасет чланака о појмовима народа, нација и етнос, мање упућени читалац може се поуздано ослонити на следећи:
http://www.antropologija.info/forum/narod-nacija
[2] Исто.
[3] Видети српски, српско-хрватски и хрватски „Википедијин“ чланак о Миловану Ђиласу.
[4] Интегрални интервју са Милованом Ђиласом под насловом „Ја сам вишеумни једноумник“ за „Профил“, који је пренела и подгоричка „Побједа“, доступан је у Ивановићевој књизи интервјуа „Речено или прећутано“ (издавач: ОКТОИХ, 1993). Цитат је преузет са 41. и 42. странице књиге.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3NS