Када сам покушавао да се са њима нашалим, тражио сам да за мном понове као једну реч „попишопоцркви“, „уз крушчић, низ крушчић“ или тежу варијанту – Назорове стихове „И цврчи, цврчи цврчак на чвору црне смрече“. Гледали су ме као да сам пао са неке друге планете или се појавио са оног света директно из тринаестог круга Дантеове Божанствене комедије. Зато сам и био изненађен кад сам чуо да обични Французи и на улици Горбачову тепају са Горби, а реч перестројка им је постала свакодневна узречица као код наших посленика јавне речи: „значи“, „овај“, „едукација“ или „наш премијер Вучић“, а код естрадних звезда „позитивна енергија“ и „емоција“.
Врхунац њихове усхићености новом Русијом био је када су пијаног Јељцина довели у вечерњи Дневник да им пева руску химну, што је он замуцкујући и урадио све време унезверено тражећи камеру која га снима.
Споменик захвалности Француској на Калемегдану
Оне који су били сведоци тог призора уопште није изненадила Јељцинова одлука да гранатира сопствени парламент, одлажући почетак ватре све до тренутка када му је јављено да су амерички гледаоци пред екранима, пију пиво, једу Биг и мек и, уместо салате, чекају прве гранате.
Није чудо што и наши евроентузијасти, којима чешка кнедла Вацлава Хавела уопште није застала у грлу и који се ујутру утркују ко ће од њих први да каже наздравље чим у Бриселу неко кине, нису реаговали на Јељциново ватрено парламентарно крштење, али су зато, кад је Путин Западу рекао и стоп и њет, почели да сањају ружне снове, да се плаше руског гаса као да је онај из Аушвица и стали да позивају у помоћ оне који су, припремајући се да наставе Јељциново бомбардовање Кремља, бомбардовали нас.
Ових дана са екрана не силазе бивши рукољупци окрвављене руке Мадлен Одврајт, у народу назване Лили Мадлен, а госпођа министарка у мрежастим чарапама позива у званичну посету Хилари Клинтон. Кандидаткиња за Белу кућу је одушевљено прихватила позив и узгред поставила само један ситан услов. Моли да се на месту рушевина зграда генералштаба, које руше леп изглед престонице на води, подигне споменик њеном супругу Билу и то тако да положај српске владе, у односу на споменик, буде, ако не истоветан, онда бар приближно, као што је у овалном кабинету према њеном мужу био положај госпођице Левински.
Зорана Михајловић на једној конференцији (лево) и са Бан Кимуном и Хилари Клинтон (десно)
Будући да смо Хрватима, по налогу из Брисела, попушили цигарете по пониженим ценама, очекује се да Академија архитеката неће имати ништа против подизања оваквог споменика.
Ондашња Француска, или онај њен део који су и сами Французи – уз нескривену пежоративну конотацију и наглашену гадљивост – називали елитом, сматрала је Србе заједно са Милошевићем као остатак остатка пораженог комунизма, дивљацима који нису ни чули да је Берлински зид пао и који више верују свом Светом Сави него самом Исусу Христу од кога су Французи, или бар њихова елита, одавно дигли руке, а неки су, као „Шарли ебдо“, и на њега дигли руке. И поред тога, радо су се одазвали нашој молби да нам у виду техничке помоћи привремено уступе познатог јуришника на собарице њујоршких хотела. г. Строс Кана коме је, са наше стране, понуђено да изабере кога би да силује, а може, само ако му се прохте, и цео Српски народ. Пристојан хонорар неће изостати. Кан је погледао лево, погледао десно и одбио понуду уз образложење да му поодмакле године у које је сасвим неоправдано и потпуно изненадно запао, не дозвољавају излагање већим напорима. Пристојан хонорар је пристојно узео.
После трагедије у Паризу: премијер Вучић и „Сви смо ми Шарли“
Ипак, пријатељство још није умрло, а кад ће, не знамо!
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Mu