Супротне историјске паралеле
Модест Колеров
Нема више оне потпуно сељачке земље коју је уништио Стаљин, нема више индустријализације скоро „од нуле“, у чијој су машини за млевење меса затвореници, заробљеници, прогнаници, избегли сељаци и „слободни“ радници били социјално изједначени у раду, становању и исхрани. Нема више стаљинског проблема остварења „другог индустријског центра“ који агресор не може оштетити. Али, постоји брежњевски нафтно-гасни Западни Сибир кроз који дувају сви непријатељски ракетно-нуклеарни и војно-космички ветрови.
Нема више хирошимског проблема нуклеарног паритета.
Нема више проблема масовног описмењавања и минималног масовног здравства. Постоји тотална зависност од лекова. Постоји минимална техничка описмењеност која гарантује тоталну медијско-потрошачку контролу од стране „ајфонова“ над већином становништва, и у којој централна власт може конкурисати са западним „Левијатаном“ једино у најдубљим слојевима националне самоодрживости, која је и подигла свој глас за Крим.
Нема више услова за масовну мобилизацију економије, јер било какав покушај тога –изван правила савремене спекулативне и неоколонијалне светске економије у односу на Русију – доводи нас до финансијске беде и сиротиње. А сверуске енергетске, нафто- и гасоводне, путне и стамбено-комуналне мреже ће тренутно претворити градове у оазе варварства.
Али, ни то није оно главно. Главно је то да је данас против Русије један од најбитнијих наследника СССР-а, нови – западни Берија, који је потчинио служби државне безбедности и пропаганде – и то као минимум – половину сфера државне делатности: од шпијунаже до криминалне полиције, од најновијих проналазака до противваздушне одбране, од управљања сателитима и иностраним политичким вођама до рудника злата. Сва та тоталитарна мрежа је сада у рукама евроатлантског непријатеља, који корак по корак, да ствар не пукне, води све до потпуног уништења Русије. Ако ни због чега другог, а онда само зато што је она „велика“, што је она „ауторитарна“, што она има своје националне интересе.
Бесмислено је говорити о мобилизацији тамо где нема ничег за мобилисање – осим националног духа. И кад нема никога да мобилише. Глупо је мобилисати ако не схваташ величину претње, и ако твој сопствени главни економиста путује у Давос да се куне у компрадорску верност неоколонијалном окупатору.
Због тога, оно обраћање Стаљину – које је сада актуелно у савременој руској политичкој мисли, па било оно за или против њега – само је ствар незналица или демагога. Немају они ни земљу, ни Стаљина.
Аутор је главни уредник агенције Регнум
Са руског посрбило: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3H6