На питање Оље Бећковић да ли вам смета што управник Југословенског драмског позоришта режира концерт Лепе Брене, тројица уметника безобалне слободоумности почели су да праве драмске паузе, проналазе изговоре и чекају да их неки блок реклама спаси од суочавања с колегом и фолк дивом. Нисмо на крају сазнали да ли тројици мускетара слободне мисли у Србији смета што први човек великог театра поставља на сцену хитове о Милету и диску, али смо некако приметили да и међу разбарушеним уметницима влада исто, гвоздено правило цеховске солидарности. Као што влада и међу докторима, адвокатима, професорима, новинарима и у свим оним професијама које је, изгледа, неко убедио да у друштву играју важну улогу. А политичари знају да то никако не може бити истина.
Тако је сасвим разумљиво и да професори угледног Биолошког факултета не желе да причају о плагијату колегинице, јер се свакако много горе ствари дешавају на неком другом факултету. Разумљиво је и када лекари одбијају да причају о корупцији колега, јер се због неколико случајева баца љага на читаву професију. А јасно нам је и када новинари правдају Бранкицу Станковић због скандалозног односа према колеги из Бете, „јер знамо кроз шта је све прошла”. Буде нам непријатно када чујемо да изгледа нико у Фудбалском клубу Нови Пазар није видео ко је то уперио пиштољ у слепоочницу фудбалера, који се усудио да промаши пенал, али опет схватимо да је и то неки екстремнији вид солидарности наоружаних фудбалских менаџера и сарадника.
У Србији се предуго готово сви озбиљни друштвени проблеми читају кроз само једну призму – хоће ли то одговарати нашој опцији, нашем тиму или, можда, мом банковном рачуну? Али у тим тешким, озбиљним расправама о комадању државе или њеном територијалном интегритету, Србија је некако неосетно подељена на стотине професионалних, цеховских државица, с њиховим неизабраним лидерима и неписаним законима. И зидовима ћутања око њих.
Можда је наш колега мало коруптиван, али ипак је наш колега. А у оној другој професији иначе се догађају много горе ствари, али ћуте и они, јер су свесни да би се све распало само ако би проговорили. Није јасно која то политичка, друштвена сила може да раздвоји појмове елементарне професионалне солидарности и ноторног прикривања корупције, криминала у нашим редовима. Али је јасно да о тим зидовима ћутања главу разбијају сви они који не припадају одабраним, посебним професијама.
Наслов: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: