Поводом предстојећег наступа Светлане Ражнатовић у Новом Саду за дочек „српске“ Нове године
Цецин забрањени град
Драга Цецо,
Пишем ти ово писмо јер не знам коме бих друго. Не бих ти се никад овим путем обратила, да не мислим да си ти једина која у овом тренутку може да ми помогне, и не само мени, него и целој војвођанској држави.
Чуј мене, „држави“?! Листала неке аутономашке сајтове малопре, па сам се слудела.
Не бих ти се никад овим путем обратила да нисам ономад на Варадинском мосту видела транспарент на коме је писало – Нећемо Цецу, хоћемо радна места! – јер од тада не знам да се опоравим. Ево и зашто.
Знам да добро знаш да и богати плачу, јер баш је о томе реч. У Новом Саду си ти ових дана најомраженија особа зато што плачу они који су се лоповлуком обогатили. Е, они сад више немају одакле да лапају, а боме немају ни шта, јер су све већ уништили и продали у бесцење, па им се због те чињенице пред очима манта, манта.
Њихов ти је политички живот данас мртво море. Таласиће могу да направе једино ако почну да вичу: „Држ’те лопова!“ Хиљаду бацила са две хиљаде крила на тебе је већ слетело, а да ти буде јасно, толико у вр’ главе има и букача који су против твог концерта, иако им се придаје толика медијска пажња, као да их је двеста хиљада, минимум. Мислим да није твоја кривица што на твитеру дневно добијеш више пратилаца, него што ће они икад имати гласача, али добро, тешко је то објаснити онима који никако да схвате да је њихово време прошло.
Када би их слушала, ти би помислила да Новосађани слушају само тамбураше с Петроварадина, да у њему живе само Чваркови, те да су Богом дани само за префињена дешавања попут дрогирања и оргијања на Егзиту. Кад већ поменух вољени им Егзит, нешто не чујем да су гласни да разјасне ди завршавају новци намењени том фестивалу, иако и ти новци излазе из џепова грађана о чијем музичком укусу наводно толико брину. Али добро, доследност им и није никад била јача страна.
Да се разумемо, ја добијем 39 са 2 чим чујем музику која звучи као радио Техеран, али то не значи да бих забранила онима који је воле, да плешу трбушни плес уз њу, ако им је гушт. Додуше, иако си одавно постала персонификација за шунд, ипак си ти далеко од тог звука. С друге стране, о укусима је беспредметно расправљати, па ме просто чуди како то мулти-култи гомила којој су пуна уста позива на поштовање различитости, не може да укапира. Најсмешније од свега је што је оно што ти певаш тренутно још и најбоље од све те фолк музике које се букачи гаде, али никако да схвате да то што нам је цела држава, а не само музичка сцена, постала један тешки кичерај, сигурно није твоја кривица. Или макар није само твоја.
Да знаш, не гаде се они баш свих народњака. Има и оних певачица од чијег се гласа свакоме ко чује диже коса на глави, које певају дебилне песме о ликовима из 1001 ноћи, чији су момци били осведочени кримоси – само што њих, за чудо, нико од букача не прозива да су дно-дна и „шабанија“. Не прозивају их зато што, као што сигурно претпостављаш, заједно дувају у исту тикву. Такве би могле да певају у центру Новог Сада, а да се нико од душебрижника не побуни, али је малецни проблем, теби је то сигурно јасно, што њих нико не би дошао да слуша.
И зато, сад кад сам ти све ово написала, и када ти је мало јасније зашто је за тебе Нови Сад постао забрањени град, на послетку могу да ти кажем шта бих да те замолим у име оних грађана Војводине који стварно цене различитост и који стварно поштују другачије мишљење – Да ти, благо нама, на Тргу сутра отпеваш све оне твоје хитове најбоље што умеш, нарочито оне с трубачима који се и мени допадају, и да не обраћаш уопште пажњу на галамџије које ти држе лекције из морала, а сами су кварни к’о шупаљ зуб.
Док ти будеш певала, ми ћемо бар на кратко заборавити: да немамо посла, а ни пара, да грцамо у кредитима, да нам децу васпитавају фејсбук и улица, да нас ови из Брисела дрндају у мозак, да нема слободе говора, да нас медији лажу на фатове, да ебола хара, и све што хоћемо да заборавимо – и бићемо ти захвални на томе.
P. S. Јави Марини, молим те, да бацили немају крила, да је случајно не туже они што се боре за права бактерија.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Новине новосадске, 12. 1. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-37v