Данашње „Вечерње новости“ пишу да је генсек Српске радикалне странке, Немања Шаровић, затражио од патријарха Иринеја да се у свим епархијама и храмовима служе молебани за здравље др Војислава Шешеља. Придружујући му се у молитви, предвиђајући и злураде коментаре на радикалско заклињање над Часним Крстом, подсјећам се Шешељевог сусрета са Црквом.
Војислав Шешељ у Хашком трибуналу
Шешељ је у младости, разумије се, био марксиста. И послије прве робије, коју је добио због необјављеног писма једном познатом љевичарском новинару, Душану Богавцу, друговао је са љевицом, требало је да говори на Отвореном универзитету итд. Младима који се не сјећају опозиционе биоградске сцене, засниване на размјени шапирографисаних информација (сада је тешко објаснити и шта је шапирограф!) – може бити чудно да је у току чувеног суђења Мићи Доктору и „шесторици“ и сам сенатор Едвард Кенеди тражио од југословенских власти ослобађање Шешеља.
У то доба текла је паралелно и духовна православна обнова, од које су мени највише пријали разговори о руској религиозној философији у свјетовним установама и православни филмови и програми, које је организовала једна дивна госпођа, грешан сам – заборавих јој име, на Православном народном универзитету у здању „Патријаршије“, заправо Архиепископије.
На једној трибини Православног народног универзитета, сада по библиографији Народне библиотеке видим да је то било 1986. године, представљана је књига свештеника др Жарка Гавриловића: „На бранику вере и нације“. Главни организатор је био Атанасије Јевтић, који се већ прославио јавним нападима на патријарха Германа због наводног прикривања спаљивања конака Пећке патријаршије 1981. године. Патријарх, са своје стране, није хтио ни да чује да завладичи благоглагољивог Тасу, али је његов утицај у Цркви слабио. Тако је Атанасије Јевтић довео у Патријаршију Шешеља (довео је он и покојног Мирка Ђорђевића, који је био добар преводилац Берђајева, али послије ни крив ни дужан постаде „социолог религије“).
На промоцији књиге „На бранику вере и нације“ 1986. године, слева на десно: Жарко Гавриловић, Војислав Шешељ и Атанасије Јевтић (Фото: Вук Оклетац, скенирано из другог издања књиге)
Сјећам се да смо мало били узбуђени: Шешељ марксиста први пут у Патријаршији. За његов говор владао је највећи интерес.
А говор је почињао овако: „Од овог система неће остати ни камен на камену. Зликовац и злочинац Јосип Броз… СС шпијун Стане Доланц… (тада најмоћнији човјек у земљи у младости припадник Хитлерјугенда – прим. А. Ж.)“ Наравно, аплауз је био суздржан, а касније ће годинама Шешељ изводити тај говор уз велике овације. Помислих, тако су екстремни и лудо храбри били само они белогардејски емигранти који су радили за НКВД.
Касније ће Шешељ дрвљем и камењем нападати у свакој прилици Жарка Гавриловића, који му својим минималним политичким утицајем ништа није сметао, као и Атанасија Јевтића, због познатог интервјуа против Слободана Милошевића на НТВ Студио Б 1992. године.
Војислав Шешељ са присталицама испред Руског цара 1990. године
Ја сам – док се Шешељ још издржавао од продаје књига испред „Руског цара“ (ресторана „Загреб“, а сада Бог зна, не смије да буде Руски цар у центру Биограда) – повремено, када би имао новца од џепарца, куповао те књиге, не сјећам се да сам и једну прочитао. Касније сам имао прилику и да сједим у друштву са Шешељем, никада нијесмо причали, био је окружен национално освијешћеним професоркама „одбране и заштите“, а мали Никола се играо око стола са, како је ред, карираним столњацима. Био је у приватном контакту врло љубазан и мек, утолико се више разгоропађивао у јавним наступима.
Дошло је вријеме за опроштајни молебан. Можда је само упутније било да се Немања Шаровић обратио Атанасију Јевтићу или Жарку Гавриловићу.