Рат -- оружани сукоб две земље, области или различитих националних мањина унутар једног народа. Рат може бити: освајачки или нападачки, империјалистички и наметнути или одбрамбени -- ослободилачки рат. Наш народ је, са малим изузетком за време цара Душана, хвала нека је Богу! био принуђен да води одбрамбене ратове. Сваки рат је увек велико физичко, душевно и морално зло за један народ који га води, или је принуђен да га води, посебно претходне три врсте ратова. У томе се слажу и учење Христове цркве и многа секуларна гледишта. Међутим, по хришћанском учењу, рат је неизбежно зло, с обзиром да, у свету, код људи и појединих народа, владају две опречне силе: Добро (Бог) и зло (Сатана -- Ђаво), егоизам (самољубље) и алтруизам (дружељубље), жеља за миром и склоност ка борби. У органској природи, такође, постоји нека врста рата: протони су у сукобу са електронима; хладноћа „ратује„ против топлоте, јер те силе желе да се изједначе, ако не и да надјачају једна другу; електромагнетска сила се сучељава са биоенергијском силом, центрипетална сила се сусреће са центрифугалном силом. На равнотежи ових сила и „ратовања„ одржава се сав свет. Међутим, има ратова међу људима и народима који су оправдани, какав је сваки одбрамбени или ослободилачки рат, то јест рат када је неки народ нападнут, па има сва права да се брани свим средствима или када је неки народ покорен од стране спољашње силе -- окупатора, па има потпуно право да ратује, како би се ратом ослободио од окупатора. Међутим, освајачког рата не би требало да буде, иако је одбрамбени рат увек оправдан, поготову тада када се међудржавни спорови не могу правично да реше дипломатским путем. Рат је, дакле, појава која би „требало да буде„ (Мт 24,67). Хришћанска етика о рату није била специфично хришћанска, него наставак јудејске или грчке етике, јер хришћанство тежи општем миру и пријатељству, свеопштој љубави чак и према непријатељима. Библијска историја, почев од првих страница, сведочи о дубоком конфликту између браће Кајина и Авеља, који се, услед Кајинове зависти, завршио братоубиством, затим о менталитету различитих јудејских ратоборних племена, који је увек узроковао рат. У неким поглављима старозаветне историје говори се парадоксално о окрутном уништавању читавих непријатељских народа, док друга поглавља говоре о све већој свести и чињеници да је рат неминовни пратилац грешне људске природе и неизбежна стварност која је допуштена по Божјем промислу, ради успостављања равнотеже између добра и зла у свету. Ратови ће нарочито бити међу народима пред Други Христов долазак, како је Господ рекао да ће устати народ на народ и царство на царство, али „треба све то да се збуде„ (Мт 24, 67). Стога, од Бога послани пророци буде велику чежњу у народу за миром и праведношћу, који су међузависни покровитељи мира и спокојства, тако да постаје све јасније да мира има само онде где влада човеков мир с Богом, где је план мира истовремено и Божји план спасења, где је успостављена права мера мира и праведности међу људима. У Новом завету, Господ Исус Христос објављује благу вест да Он, као понизни слуга Божји, јесте истовремено и кнез мира, да је основно схватање Царства небеског, наговештај мира и благодати. „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати„ (Мт 5, 9), па се рату треба одупрети, не демагогијом или утопијом, већ речју и делима проповедањем љубави и праштања људима, спровођењем хуманог поступка према непријатељу. Посебно је важно избацити дух мржње и освете, који царује у огреховљеној људској природи, који су главни узрочници рата. Но, Господ Христос нас је позвао на духовни рат, рат против свога греха, гнева, зависти, себичности, који су, такође, велики узроци народних и међународних ратова, какав је, уосталом, и рат против своје грешности и коначности, то јест обожавање себе, уместо обожавање Бога угледања на Бога. Господ је донео мир и мач, зависно од наших грехова. У том смислу Он каже: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њене и снаху од свекрве њене. И непријатељи човеку постаће домаћи његови„ (Мт. 10, 34 -- 36).