Како ћу када ме преко славског колача / не погледа кангарна шајкача, / а вино теби намењено / остане непопијено…
Љиљана Браловић
Љиљана Браловић: Сељакова туга
Сељак кад тугује, са чемером другује / па чега се год дотакне оно се сасуши, / расклима, растoчи и само у себе уруши
Љиљана Браловић: Од Косова до Косова
Од Лазара – до Лазара, / од Косова – до Косова, / стара прича вазда нова! / Нова пошаст, / ново бреме, / из рана капље уље свето / кроз обезумљено време / у још једно окрвављено лето
Љиљана Браловић: Рука Крститеља Јована
Душом га очи виде / он, Крститељ Јован / са главом на небу, / ногама на земљи, / немљи од славског колача / испред мене корача / а у оној десници / којом Господа крсти / на копљу од мраза / застава радости таласа
Љиљана Браловић: Трава и ја
Све да разградите остаће трава! / И ако је још на рамену глава – / мало ли је ако Бога знате! / Хеј, трава и ја под божјим сводом! / На раскућевини ћемо подићи дом!
Љиљана Браловић: Полиција ме посетила и упозорила да не позивам на протесте
Полицији сам рекла да смо искористили сва друга средства против штетних закона о референдуму и експропријацији, као и доласку Рио Тинта, те да ћу наставити са активностима, рекла Браловић
Прањанци отерали геологе: Не дамо вам њиве, па макар тамо били и дијаманти
Сматрамо да би истраживања и експлоатација тешких метала имали несагледиве последице по животну средину, здравље и живот мештана Прањана, каже председница „Сувоборске греде” Љиљана Браловић
Љиљана Браловић: Српска посла
И када град, и када суша притисне село, / носи ђаво све док има ње / да од муке ослободи. / Све нека иде куда га пут води, / само да шљива роди
Љиљана Браловић: Да сам твоја љубав
Да сам твоја Љубав, / (а кажеш да јесам твоја љубав) / Барем би понекад прошапутао / Ветру у скут / Да сам за тебе најпосебнија од Свих посебности на свету
Љиљана Браловић: Орах
Али орах да посечеш… / Па шта ће несрећниче / да те памти / и шта кући да те врати / када те то због чега га посече, / назад у село испрати
Љиљана Браловић: „Човечице“ – роман о женама каквих више нема
Уз помоћ речи се најлакше шире унутрашње тескобе. Писање ми је и задовољство и потреба и мелем и награда