Дева, дуго, би мучена / мачем цара посечена. / Тад наступи Божје дело, / замириса њено тело

У корену делања правника, новинара и писца Милана Јовановића Стојимировића била је високо развијена свест о значају чувања и познавања породичне, завичајне и националне историје

Осећам, овде су ноћ ноћили, / с товаром жита, знојних дората, / пошто су катран и луч трампили, / прадеди ми пре Великог рата

„Сад је време, Стефане, / ти отвори очи !“ / „Богу хвала на милости / јасно видим Гориочи“

Начала, Архангели / и најближи Ангели, / Бог вам снагу даде, / чувати човека, / све до краја века

Тада нем проговори, / а слеп, опет, види, / пред моштима Светог – / у палестинској Лиди

И последња проповед на земљи о Христу ће бити у Јерусалиму. Први који су поверовали у Христа били су Јудеји. И последњи који ће поверовати у њега биће опет Јудеји 

Немци и Англосаксонци су наши традиционални непријатељи. Надменост им не допушта да с нама равноправно сарађују. Зато доказују да смо се ми касније укључили у цивилизацијске токове

Једно од најважнијих завештања Достојевског сигурно је опис опасности од избегавања личне одговорности и важности њеног преузимања на себе. Само под тим условом могуће је покајање и духовни преображај

Благо оном ко не види, / чистог срца веру да утврди, / таквима је Богом дано – / на Небу место одабрано

Шта нам је чинити указује нам се из Мокрањчеве и Хајдук Вељкове Крајине: Богу се молити до издиханија попут великог композитора – а Вељкову решеност „Главу дајем Крајину не дајем“ прихватити као извеснију могућност

Најтрагичнији од свих падова човека је пад Србина у папизам, данас, јер најапсурднији – као прелазак војника херојске Војске Светлости у армију Зла у часу кад је Победа већ извојевана, пише Евсевије

Часни крст Господњи / тражи света жена, / мајка Константина, / царица Јелена

Гневни, блудни / у демонском хиру, / Јованову главу / траже на тањиру

С Неба их, Дјева, гледа, блаженог, рајског лица, / а у гробу где је била / оста само плаштаница