Поредак базиран на чудовишности ће се срушити у прах. Они који су му се саобразили су дубоко несрећни, и неће се снаћи у рушевинама на којима све треба поново подићи
Много је значења и нијанси ове речи (по Оксфордском речнику енглеског језика сврстаних у чак шест група именица), а њено порекло је магловито. Латинско monstrum потиче од глагола moneo: „подсетити / упутити / упозорити / предсказати“, а француски le monstre је изведен из глагола monstrer (савременог montrer, одакле је и часовник la montre), који просто значи „указ(ив)ати (на нешто или некога)“, „показивати (нешто или некога)“. Амбивалентно значење, засновано на античком уверењу да се монструозност јавља по вољи или допуштењу богова (па не може бити сасвим лоша или зла), временом се изгубило и реч је попримила углавном негативну конотацију (већ код Сенеке).
Илустрација Гистава Дореа за Дантеов „Пакао“, Певање XXIX (Извор: ФБ страница Духовна хајдучија)
И у српском облику – „чудовиште“ – садржано је сведочанство о првобитној моралној неутралности, јер је оно изведено од речи „чудо“ и „вешт(аство)“ (у значењу „створења“). Оно што одудара од правилног поретка ствари, што крши природне законе, што одступа од норми, што је екстремно неуобичајено, што је иначе незамисливо, било да је појава, ствар, живо биће (па и човек) – чудовишно је. Самим тим, оно је по општ(еприхваћен)и поредак опасно, стога и непожељно.
Аберантном појединцу нема места у друштву, он ни сам није у стању да га заузме (јер улоге за њега нема), па га је неопходно изоловати, удаљити или елиминисати. Тако је било откад постоји људско друштво и нема ни изгледа ни разлога да се очекује нестанак ове праксе. Оно што се, међутим, мења, јесте критеријум нормалности: пре стотинак година, неки истетовирани и испирсовани трансџендер био би у Европи једногласно сматран чудовиштем и сместа одстрањен из људске заједнице. Данас се никако не сме рећи да је он(а) чудовиште – друштво је пригрлило такве појединце, скинуло им етикету аберантности, што је омогућило њихово множење. Толеранција и сузбијање дискриминације овде су, међутим, само условни, појам чудовишности није нестао, само се преселио на друге облике одступања и неприлагођености и с тим новим чудовиштима поступа се исто тако бескомпромисно и немилосрдно као пре.
Шта, на пример, рећи за човека коме посао и новац нису главна ствар на свету, који презире статусне симболе, који с гнушањем одбацује огромну већину музике, кинематографије и ликовног стваралаштва свог доба, коме се гади оно што се данас око њега гради, који се не обазире на модне стандарде, кога нимало не интересују доминантне теме разговора његових савременика, кога је баш брига за мишљење јавности, који се не рекламира, не намеће, не нуди, не продаје, нити (с друге стране) манипулише прагматично, не заводи лукаво, не лаже оправдано? За таквог монструма данас нема места, нема толеранције. „Шта ћеш нам ти?! Кад ти се већ овде ништа не свиђа – одлази и не враћај се! Иди код себи сличних (ако такви постоје), па градите тамо негде други свет по мери својих превазиђених, непрактичних, узвишених норми, а нас не узнемиравајте!“
Проблем је што је све супротно од оног како се чини да јесте: прави монструми су прописали данашње норме, установили поредак, прогласили систем у супротности с истинским потребама човека и природе, потпуно вештачки, произвољан и чудовишан. Ко се не прави да је и сам такав, ко тренду не иде низ длаку, биће скрајнут, одстрањен и проглашен аберацијом и монструмом. Добијати пацке, препреке, подметања и етикету лудака и чудовишта – у савременом поретку је комплимент, доказ нормалности. Ако сте, на пример, магистрирали светску књижевност а радите у пекари, као археолог окапавате код јавног бележника, таксирате с адвокатским испитом – знајте да је с вама све у најбољем реду: друштво је то које је чудовишно. Ако у било ком виду неправедно страдате, ако сте било чега неопходног константно лишени, ако сте окрутно гоњени или немилосрдно занемарени зато што не потказујете, не газите преко других, не идолатризујете пословну етику и не робујете новцу – ви сте нормални до сржи, а монструозни систем вас проглашава монструмом. И више од тог: он тражи од вас да се с њим сагласите, да потпишете осуду себе самих.
Узалуд је све то: нормално је нормално, чудовишно је чудовишно, и сваки поредак базиран на чудовишности ће се, пре или касније, срушити у прах. Они који су му се саобразили већ су дубоко несрећни (још дубље то потискујући), неће се знати снаћи у рушевинама на којима све треба поново подићи – за њих је боље да тај слом ни не доживе.
(10. VIII 2019)
Ива Радовић, Оливер Томић, Духовна хајдучија, Балканија, Нови Сад, 2026.