Паљење (фитиља) је завршни чин обреда прислуживања. Треба прво све припремити: очистити чашу, долити зејтин, спремити пловак и фитиљ – Богу заблагодарити и, на крају, упалити фитиљ. Дакле, прислужити
Петар (Даниловић), из Граба у Зубцима (Херцеговина), прислуживао је редовно кандило пред иконом Светога Великомученика Георгија Победоносца, Крсне славе племена и породице (семена). Од њега, мог деде по мајци, сам и научио овај дивни израз – прислужити – кандило, славску свећу, али и свећице које у цркви прислужујемо за живе и упокојене.
За душе прислужујемо – Богу се одужујемо.
У Срба „којекуде“ одомаћио се израз „упалити“ славску свећу или кандило. Без намере да исправљамо што се грбо роди, вредело би коришћењем од заборава сачувати овај дивни израз – прислужити.
У чему је разлика између израза упалити и прислужити?
Паљење (фитиља) је завршни чин обреда прислуживања. Треба прво све припремити: очистити чашу (ставити свећу у свећњак, наместити украсну ружу), долити зејтин, спремити пловак и фитиљ – Богу заблагодарити и, на крају, упалити фитиљ у кандилу или на славској свећи. Дакле, прислужити.
И опет, приликом паљења фитиља не користи се упаљач или шибица. Фитиљ се на славској свећи упали воштаном свећицом, која се, опет пали са кандила. Кандило се, испред славске или иконе Господње, не гаси.
Нажалост, то се више, не зна и не учи у домашњој цркви (породици) нити у богословији… Teološki факултет да не помињемо. Тамо су већ високе студије (обезбожења).
А од заборава свештеног (отачког) предања обредних радњи и обичаја, дођосмо и до занемаривања Светога Предања које, уз Свету Веру (Православну) јасно показује да ли смо од србскога соја или од трица и (раз)броја.