Поводом књиге Драгана Поповића „Губљење људскости: Сребреница као историјска чињеница” (Forum Ziviler Friedensdienst – Pro Peace, Predstavništvo, Beograd/Udruženje za modernu historiju – UMHIS, Sarajevo, 2025)
Фото: Снимак екрана
Прошле године изашла је из штампе књига аутора Драгана Поповића, под провокативним насловом „Губљење људскости: Сребреница као историјска чињеница”. Тема књиге су догађаји на подручју Сребренице током сукоба у БиХ деведесетих година. Аутор Поповић је по струци историчар и ветеран је грађанистичке НВО сцене у Србији. Његова књига се може преузети и прегледати на српском или на енглеском (овде). Промоције и прикази Поповићевог дела одржане су на неколико места (овде, овде), често пропраћени бомбастичним изјавама.
Његова повезаност са струјом чији поглед на сребреничке догађаје прати закључке Хашког трибунала и западних медијских и политичких структура одражава се у ставовима које заступа на страницама своје монографије. Одражава се такође и у белешци на стр. 2 текста да је „књига подржана средствима немачког Савезног министарства са економску сарадњу и развој (БМЗ). Ради се, дакле, о агенцији немачке владе која у Србији финансира објављивање књиге у којој се изричито заступа теза да је у јулу 1995. у Сребреници српска страна извршила геноцид.
На сајту овог немачког министарства не стоји да је на сличан начин финансирало објављивање књиге, на пример, о третману становништва у некадашњој немачкој колонији Југозападна Африка, где локални житељи тврде да су под немачком управом били подвргнути геноциду. Али за Србију и Босну и Херцеговину, да. Како се у Америци каже, misery loves company. За сада, већина Срба не показује ни најмању спремност да у геноцидном клубу Немачкој прави друштво, ни за догађаје у Африци ни у Европи током Другог светског рата. Зато су незнатни изгледи да ће ова књига Драгана Поповића утицати на општи став српске јавности, или да ће га променити.
Изгледа да је и овде на делу већ много пута виђени образац који карактерише симбиоза између страног фактора, заинтересованог да климу мишљења обликује у своју корист, и локалних сарадника који у томе учествују, једни због користи, други острашћени – како је писао апостол Павле – ревношћу не по разуму.
Као одраз одређеног менталитета књига је ипак интересантна и требало би јој уделити критичку пажњу. Посебан разлог за то је мото који је аутор одабрао за свој рад, један цитат из списа Вука Караџића, „Одбрана од ружења и куђења,” који се односи на покољ муслимана у Сјеници 1809. године, а који гласи: „Истина је да је ово све срамота за Србе, али је било срамота чинити, а кад је већ учињено, у историји не ваља крити.” Реч је о подацима које је Вук достављао Леополду Ранкеу за његову студију о Првом српском устанку, конкретно о понашању устаника према муслиманима у сјеничком крају, на чему су неки Вуку замерили. Овај покољ у Сјеници нема никакве везе, ни временски ни географски са догађајима на подручју Сребренице, али повезујући две разнородне ствари аутор унапред сигнализира своје ставове, чак пре него што је почео са изношењем доказа и аргументације за своје тезе. Притом, навођењем цитата из сасвим другог контекста он асоцира „Србе” (дакле више не по основу индивидуалне кривице за шта на многим местима у монографији тврди, попут Хашког трибунала, да му је руководеће начело[види стр.167]) него колективно, и импутира им скривање срамоте, у овом случају у вези са Сребреницом.
За друго издање књиге, уколико до њега дође, аутор ће добро учинити да изостави овај цитат јер ће многим читаоцима који се налазе изван уског круга његових истомишљеника, овакво коришћење истргнуте Вукове мисли деловати и сувише тенденциозно и неакадемски острашћено.
Скоро искључиво ослањање на пресуде Хашког трибунала
Карактеристика Поповићеве монографије која упадљиво одудара од академског приступа материји је то да се око седамдесет одсто чињеничког дела текста састоји не из личног истраживачког труда него препричавања на српском пресуда Хашког трибунала, и у мањој мери Суда БиХ. Резултати независног истраживања самога аутора у потрази за поузданим чињеницама о догађајима на подручју Сребренице, ако их има, неприметни су. Ово је класичан argumentum ab auctoritate, или тврдња која почива на претпостављеној репутацији извора(с. 12) те тврдње. У доказивању и у реторици овако скројени аргуменат сматра се за логичку грешку и уврштава се међу најслабије.
Опис сребреничких догађаја преузет од контроверзних и спорних извора какви су Хашки трибунал и његов локални сурогат, Суд БиХ у Сарајеву, не може се сматрати поузданим без критичког отклона и независне потврде, баш као ни искази проблематичног сведока тужилаштва МКТБЈ Момира Николића, из сличних разлога, а по одлуци већа самога Трибунала, што и Поповић наводи (с. 173). Међутим, управо су ови извори стуб на којима Поповићев наратив почива. Одсуство критичког отклона према њима, или бар навођења аргументованих разлога зашто би им требало поклонити веру, битно умањује веродостојност Поповићеве монографије, суштински доводећи у питање њену научност. Оба суда се од самог оснивања налазе у центру контроверзи које се односе не само на њихов легитимитет већ и на процесну ваљаност њихових разматрања и одлука, па самим тим њихово излагање чињеница и пресуде не могу се узимати здраво за готово, као што аутор Поповић чини.
Не узимање у обзир, а у неким случајевима агресивно одбацивање и омаловажавање критичара службене верзије сребреничких догађаја, без покушаја да се на њихове примедбе одговори, друга је изразита слабост Поповићеве монографије. Ароганција није својствена научним расправама и срозава их на кафански ниво. Поготово када се има у виду да је службени наратив који Поповић заступа у другој половини деведесетих година почео као политички пројекат и медијска конструкција, накнадно потврђен пресудама упитних правосудних органа формираних специфично у ту сврху, а на које се аутор скоро искључиво позива. То значи да је неприкосновеност службене приче са којом се аутор идентификује условна и највећим делом привид. Политички генерисани наративи су ноторно нестабилни и краткорочни. Са променом политичких околности које су причу условиле долази у питање и њена одрживост. Уколико се присталице таквог наратива, ако искрено верују у њега, благовремено не потруде да га поткрепе солидним доказима и аргументацијом из некомпромитованих извора, остаће осрамоћени пред потомством и пред озбиљном научном јавношћу.
Правни статус импутираног геноцида
За све којима је стало до образа и части српског народа (одбацимо глуму да се ради о појединачној одговорности и рецимо поштено да је циљ заговорника „сребреничког геноцида” колективна инкриминација Срба) кључно питање које се поставља односи се на геноцид, са чиме је у блиској вези питање о броју стварних жртава противправних поступака на подручју Сребренице у јулу 1995.
Геноцид је опис кривичног дела почињеног у Сребреници којим се у својим разматрањима руководи Хашки трибунал. За утврђивање геноцида кључни елеменат је посебна намера, dolus specialis.
Међутим, као објашњење шта се у јулу 1995. године догодило у Сребреници хипотеза о геноциду лишена је озбиљне потпоре. Пред Хашким трибуналом нису предочени никакви докази о постојању намере или плана код органа Републике Српске да се нека скупина заштићена Конвенцијом уништи, било у целој БиХ или на ужем географском простору Сребренице. Разна већа Трибунала су неопходни умишљај изводила на индуктиван начин, повезујући појединце којима је такав умишљај већ био импутиран, првенствено користећи изјаве извађене из контекста и ослањајући се на наводе сведока као Момир Николић, Мирослав Дероњић, Дражен Ердемовић и других сумњиве веродостојности. Што се тиче „геноцидног плана”, сам трибунал је стао на становиште да је за утврђивање геноцида постојање таквог плана непотребно. У осврту на начин како Хашки трибунал барата правним појмом геноцид, проф. Џорџ Самјуели справом поставља питање како је велики број особа који би морао да буде укључен у овако опсежну операцију у сврху остварења заједничког геноцидног циља могао да искоординира своје делатности без усаглашеног оперативног плана. Контраинтуитивно становиште Трибунала, да је заједнички план непотребан, и ослањање на небулозну теорију „мозаика,” која такав план замењује, смишљено је да би се замаглила чињеница да никакви докази који указују на геноцидни план и потврђују постојање геноцидне намере ни после две и по деценије нису откривени (такође, видети Тужилац против Крстића, првостепена пресуда, пар. 4). Да је Тужилаштво располагало доказима за постојање унапред усаглашеног геноцидног плана и да је било у стању да их аргументовано предочи, сумња ли ико да би се Трибунал за свој закључак о геноциду позивао управо на такве чврсте доказе, уместо на неуверљиво импровизовану теорију „мозаика”?
Поред овога, теорија о геноциду има још неколико мањкавости. У конкретном случају, она нема никакву психолошку подлогу. Зашто би руководству Републике Српске, наједанпут и без икаквих претходно испољених склоности такве врсте, пред сам крај рата, пало на памет да изврши најтежи злочин у међународном кривичном праву, који не би служио никаквом ратном циљу али би његово откривање сигурно имало најтеже политичке последице на предстојећим мировним преговорима? Да је постојала геноцидна намера, зашто би се испољила само на географски и демографски ограниченом простору Сребренице? (Тужилаштво је на крају схватило умесност овог питања, па је на суђењу Караџићу покушало да докаже постојање сличне намере, још од почетка рата, и у неколико других општина БиХ, међутим ту слабо поткрепљену тезу чак је и судско веће одбацило.) Даље, као што и сам аутор Поповић наводи „не постоје докази да је план за масовна убиства смишљен пре 11. јула”(с.129). Ако је то тачно, заузимање енклаве истављање под контролу њених житеља – што је објективни предуслов за њихово физичко затирање– на српској страни остварено је тек дан или два пре него што је наводни геноцид отпочео. Да ли то пружа довољну могућност за формирање до тада одсутне геноцидне намере и за припремање логистичких средстава за њено спровођење?
И зашто би српска страна извршила масовно убиство заробљеника које је много корисније могла да замени за заробљене припаднике својих војних снага и да на тај начин попуни своје редове? Ово здраворазумско питање поставља у чуду и једно веће МКТБЈ (Тужилац против Крстића, првостепена пресуда, пар. 70), али ипак прелази преко очигледних импликација да би могло несметано да изведе унапред задати закључак.
Даље, беспоштедно вођење ратних операција на страну, да ли ико озбиљно мисли да би официрима и управном особљу одгојеним на Брозовој идеологији „братства и јединства” лако пало на памет да над једном од „братских” скупина изврше геноцид?
Најзад, јуриспруденција у односу на геноцид још увек је ограниченог обима, али једно од занимљивих и отворених питања гласи да ли се геноцид, на начин како га Конвенција одређује, уопште може извршити од стране појединаца или је то по суштини државни злочин, иза којег морају доказано стајати одговарајуће институције и органи? Један од водећих ауторитета за геноцид, проф. Вилијам Шабас, сматра да су одлука донета на државном нивоу и организована државна подршка кључне компоненте овог кривичног дела. (Видети: William A. Schabas, “State Policy as an Element of the Crime of Genocide,”Expert Witness Report, May 1, 2008, ICTY Legal Library; такође William A.Schabas, Genocide in International Law [Cambridge University Press, 2000],стр. 418.) Али чак ни Хашки трибунал Републику Српску и њене институције није формално означио као виновнике наводног геноцида у Сребреници, а Међународни суд правде по тужби Босне и Херцеговине изричито је ослободио Републику Србију од одговорности за исто импутирано дело.
Дакле, мора се опет поновити питање које у издвојеном мишљењу у другостепеној пресуди генералу Толимиру поставља судија Хашког трибунала Жан-Клод Антонети:
„На основу свега изложеног, не могу да прихватим тезу о постојању удруженог злочиначког подухвата (УЗП) са циљем присилног измештања цивилног становништва… Питање које се сада поставља јесте зашто се та војна операција претворила у масакр ратних заробљеника. Одбијајући да истражи то питање, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију не чини своју дужност да разоткрије истину у свим њеним видовима.”
Не доводећи у питање „свету краву” предодређене кривичне одговорности оптуженог, Антонети на довитљив начин ипак успева да укаже на суштинско непоштење процеса над Толимиром, тиме имплицитно обухватајући све предмете пред МКТБЈ где је питање Сребренице било разматрано, па каже:
„Без обзира на његову (Толимирову) улогу, која је утврђена по овој пресуди, то нам ипак не омогућава да пружимо одговор на легитимно питање породица жртава, које желе да сазнају ко је, заправо, наредио масовна погубљења.”
На то питање, које би требало да буде један од главних предмета разматрања у његовој монографији, ни аутор Драган Поповић не нуди аргументовани одговор.
На основу свега изложеног, чињеничка потпора за тезу да је у одређеном тренутку на српској страни била донета одлука да се на подручју Сребренице, било бошњачки део становништва или само ратни заробљеници, као заштићена група униште, изузетно је танка. Стога се ова хипотеза може ставити ad acta.
Утврђивање броја противправних жртава
Контроверза око стварног броја жртава на бошњачкој страни саставни је део расправе о геноциду зато што Конвенција претпоставља уништење бар знатног дела, ако већ не целокупне заштићене групе, да би се могао констатовати геноцид.
Цифра од око 8,000 разглашена је пре него што су ексхумације масовних гробница почеле и пре него што је иједан правосудни орган могао да утврди форензичко стање на терену. Хашки трибунал је овај медијски наратив преузео и доказну грађу изведену на разним процесима подесио је, често не врло убедљиво, да би ту цифру учинио наизглед потврђеном и прихватљивом.
Критичко испитивање наведене цифре није реторички луксуз. То је у случају Сребренице правно значајно питање јер и по суду самога Трибунала, да би закључак о геноциду био одржив, уништени део заштићене заједнице мора да буде барем „знатан” (substantial), мада Конвенција не прецизира проценат или цифру. Зато се поборници службеног наратива грчевито држе бројке од „8,000 мушкараца и дечака,” ма колико нереална била. У односу на укупно муслиманско становништво БиХ (процењено на око 1,7 милиона) тај проценат је занемарљив, а не „знатан,” чиме се отежава подвођење тако ограниченог броја жртава под категорију геноцид. Трибунал је зато прибегао сужавању простора на коме сматра да је кривично дело извршено, са читаве територије БиХ на подручје Сребренице, да би усвојени број страдалих деловао импресивније у односу на укупно тамошње муслиманско становништво у јулу 1995, које се процењује на око 40,000.
Поред других компетентних извора, за такво бројно стање становништва затеченог у Сребреници у јулу 1995. може се узети Извештај (Debriefing on Srebrenica) холандског батаљона, тачка 2.33, архивска ознака Хашког трибунала, EDS 00349926.
У светлу података које су прикупили форензички тимови Тужилаштва Хашког трибунала, чији је задатак био да ексхумирају масовне гробнице везано за Сребреницу и да прикажу њихов садржај, што јена нашем сајту објављено и анализирано овде и овде, обрађено је и класификовано 3,568 „случајева”, с тим што један „случај” не значи увек једно тело и може да се састоји од само неколико костију. Њихова форензичка анализа, документована детаљним аутопсијским извештајима, које је објавила наша невладина организација „Историјски пројекат Сребреница”, пружа следеће резултате:
- 442 ексхумиране особе су непобитно жртве стрељања зато што су имале повезе преко руку или очију;
- 627 особа имају повреде од фрагмената мина или артиљеријских пројектила, што углавном искључује погубљење и конзистентније је са погибијом у борби;
- 505 тела има повреде од метка, што може да буде последица погубљења, али и борби;
- за 411 тела форензичари Тужилаштва нису могли утврдити узрок смрти;
- 583 „случаја” представљају само делови тела, с тим што су форензички стручњаци Тужилаштва МКТБЈ констатовали да за 92,4% од њих није могуће утврдити узрок смрти.
Пребројавањем упарених бедрених костију утврђено је да се у ових око 3,500 „случајева” налази приближно 1,900 особа. Стање посмртних остатака и образац рањавања врло су хетерогени и не указују једнозначно на погубљење, као што би се очекивало да је већина ових особа била стрељана, и то је врло значајан податак.
Од 2002. године форензичари Хашког трибунала су напустили БиХ и њихов посао преузима „Међународна комисија за нестала лица”, ICMP. Од како је ICMP преузео ексхумације број идентификованих жртава нагло расте, наводно захваљујући примени ДНК технологије, што и аутор Поповић наводи као главну потпору и доказ за цифру од око 8,000 жртава.
Међутим, ДНК упаривањима не могу се утврдити кључне чињенице у криминолошкој истрази овакве врсте, а то су време, узрок и начин смрти, већ само идентитет посмртних остатака. То је на суђењу Караџићу (22. марта 2012.) под унакрсним испитивањем потврдио директор за форензику ICMP-ија, Томас Парсонс:
„Међународна комисија за нестала лица се не бави питањем како су те особе биле убијене, нити да ли је њихова смрт била законита или не. Ја пружам извештај о идентификацијама које су биле обављене у вези са посмртним остацима који су били ексхумирани из масовних гробница.” (Транскрипт с. 26633)
Разноликост процена и легитимни губици у пробоју
Ако се узме у обзир да су се истовремено са стрељањима у непосредној близини одвијала и жестока борбена дејства на дугачком фронту од 60 км између Сребренице и Тузле, очигледно је да је пука идентификација мртве особе, без додатних података, потпуно бескорисна као доказ у вођењу кривичног поступка, а о правној квалификацији дела и да не говоримо.
Шта би се о броју сребреничких жртава дало закључити из пресуда Хашког трибунала?
У пресуди Крстићу стоји да је било стрељано „7,000 до 8,000 људи” (Првостепена пресуда, пар. 487).
У предмету Поповић веће је закључило да је „од 12. јула па до краја јула било погубљено неколико хиљада мушкараца босанских муслимана” (Првостепена пресуда, пар. 793) па затим у фусноти стоји да је „утврђено да је најмање 5,336 идентификованих појединаца убијено после пада Сребренице, с тим што би се та цифра могла попети и до 7,826” (фуснота 2862).
У предмету Толимир веће је у другостепеној пресуди утврдило „4,970 жртава” (пар. 718).
Све ове врло различите цифре наведене су у разним пресудама и правоснажне су у предметима на које се односе. У предметима који се односе на Сребреницу, сва већа судила су на основу исте доказне грађе. Без обзира на то, закључци везано за број жртава се међусобно не поклапају и премашују по неколико пута број стрељаних особа на који упућују форензички налази стручњака који су обавили теренска истраживања, по задатку самога Тужилаштва. Нека читаоци буду порота, и нека суде сами.
Општеприхваћена је чињеница да су у јулу 1995. на подручју Сребренице постојала два крупна узрока људских губитака: стрељање ратних заробљеника и погибија у ратним дејствима припадника колоне 28. дивизије Армије БиХ која је вршила пробој из Сребренице ка територији под контролом сарајевске владе, на подручју Тузле. По међународном праву, погубљење заробљеника је ратни злочин и кажњиво је. Ватрено дејствовање по припадницима војне колоне у пробоју и њени људски губици, без обзира на то што им је био прикључен и одређени број цивила, није кршење међународног ратног права и не повлачи кривичну одговорност. То прихвата и Хашки трибунал и зато за ове губитке, који су по расположивим доказима били знатни, нико није био оптужен нити је одговарао.
О стравичним људским губицима у колони говори се у педесетак изјава које су преживели дали властима у Тузли после приспећа на сигурно. Те изјаве, ex visu et auditu, као и аутопсијски извештаји, представљају драгоцен примарни извор за разумевање предметне материје. Оне се налазе на интернет презентацији Историјског пројекта Сребреница и све се могу консултовати овде.
Процене легалних губитака које је у борбеним дејствима претрпела колона у пробоју – варирају. Војни вештак тужилаштва Хашког трибунала, Ричард Батлер, процењује их на између 2,000 и 4,000, војни посматрач УН Карлос Мартинс Бранко на око 2,000, по америчком обавештајцу Џону Шиндлеру ти губици износе око 5,000, по мировном преговарачу Карлу Билту у његовим мемоарима – око 4,000, а УН у свом извештају износе цифру од око 3,000. Ту очигледно услед хаотичних околности нема научне прецизности, али ово пружа представу о реду величина тих губитака, који нису били занемарљиви али ни по којем основу не потпадају под кршење међународног ратног права, нити би се могли убројати међу жртве геноцида.
Не само ови подаци већ и евиденција органа Уједињених Нација и Светске здравствене организације о сукцесивном приливу избеглица са подручја Сребренице на подручје Тузле после 11. јула чине неодрживом цифру од 8,000 за укупне демографске губитке становништва сребреничке енклаве, рачунајући заједно стрељане и погинуле у пробоју. Ова званична документа, која се могу прегледати овде, приказују у неколико таласа забележени прилив избеглица евакуисаних из Сребренице, који се креће у размерама од око 19,700 15. јула па до укупно 35,632 закључно са 4. августом 1995. Имајући у виду да се 11. јула у енклави налазило око 40,000 становника, а да је преживело око 35,000, цифра од око 4,500 се мора узети као збирна за страдале од оба главна узрока људских губитака, стрељања и погибије у пробоју колоне. То искључује могућност да је око 8,000 заробљеника из Сребренице могло бити стрељано. Та цифра од укупно 4,500 људских губитака у складу је са збиром форензички верификованог броја стрељаних и са компетентним проценама броја погинулих у пробоју. Ови последњи имају посебан правни статус и не могу се рачунати у жртве геноцида или ратног злочина било какве врсте.
Ови свима доступни подаци саставни су део објективне слике о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995. године. Међутим, аутор Поповић их искључује из својих разматрања и не улаже ни најмањи труд да их објасни у склопу теза које заступа. То представља озбиљно нарушавање правила академског поступка и умањује научну вредност његове монографије.
У наставку, размотрићемо другу и далеко прикладнију правну квалификацију која би се могла применити на чињеничку матрицу сребреничких догађаја у јулу 1995. године.