Бојим се да се у наступајућем времену појам слободе сужава на појам смрти, која ће постати њен једини синоним. Изаћи из овог света пре него што са тобом опосле што су наумили
Светислав Пушоњић (Извор: Лична архива)
Једном кад узму све и поробе читаво човечанство, када га чипују и спакују у петнаестоминутне градове, хоће ли западни глобалисти нама неприлагођенима оставити неко парче природе да се тамо склонимо и живимо по своме? Хоће ли испоштовати принцип толеранције и слободе и за нас који не желимо да живимо у њиховом Матриксу?
Неће, наравно, јер колико год нас мало било, ипак бисмо служили као „лош пример“ чипованима и спакованима, а то се не сме дозволити.
Сви до једног морамо да их волимо и сви до једног морамо да чезнемо за „срећом“ коју су нам припремили.
То је крајњи смисао Орвелове „1984“. Винстон Смит као неприлагођеник, после тортуре у соби 101 постаје обожавалац Великог Брата, који очишћен од сопствене личности на крају романа узвикује „какав неспоразум“ у његовом дотадашњем односу према њему.
Свака данашња држава се полако претвара у Орвелову собу 101, кроз коју на овај или онај начин мора да прође сваки њен грађанин, све док не дође до спознаје да је свака његова „лоша мисао“ о глобалном поретку и његовим репрезентима тек пуки „неспоразум“.
Колико год страшно звучало, али бојим се да се у наступајућем времену појам слободе сужава на појам смрти, која ће постати њен једини синоним. Изаћи из овог света пре него што им паднеш шака и са тобом опосле што су наумили. Пре него што ти униште Богом дату личност, без које не можеш у Царство небеско.
Наслов и опрема: Стање ствари