Дехристијанизовани Запад није знао да је КиМ невидљивом духовном вертикалом везано за Небо и да је његовим отимањем од православних Срба пореметио духовну (космичку) равнотежу
На фотографијама последице албанског затирања српских трагова на КиМ по доласку међународних мировних снага (Фото: Лична архива)
Разлози за НАТО бомбардовање Србије се, у зависности од тога из које се перспективе посматрају, могу поделити у две групе, и то на: геополитичке и верске.
Геополитички разлози
Косметски Албанци, који су већински исламске вероисповести, послужили су Америци да, заузимањем за њихове интересе, ублажи тадашње растуће антиамеричко расположење код арапских земаља због бројних америчких интервенција на Блиском истоку и безрезервне подршке Израелу. Америка је помагањем Албанцима да остваре независност од Србије желела да пошаље поруку исламском свету да нема ништа против ислама као религије, јер – да је тако она – не би се борила на страни исламских Албанаца. Ову лукаву америчку игру је први прозрео и јавно обелоданио тадашњи српски премијер Зоран Ђинђић, који је, нажалост, то платио главом. Многи кажу да је убијен управо због тога што је хтео да спречи да решавање статуса Косова и Метохије послужи Америци као монета за поткусуривање при остваривању њених глобалних интереса на Блиском истоку.
НАТО је деведесетих година прошлог века био на врхунцу своје моћи, па је желео да своју супериорност највеће војне силе искористи за поход на, тада ослабљену, Русију. У том походу ка Русији Американцима је добро дошао сукоб Срба и Албанаца на Балкану, односно на Косову и Метохији, да се под видом спречавања наводне хуманитарне катастрофе умешају у конфликт и стану на страну већинских и лојалних им Албанаца, како би по завршетку рата инсталирали своју највећу војну базу у овом делу Европе „Бондстил“ и помоћу ње се још више приближили границама Русије. Неколико година касније, америчка база „Бондстил“ је изгубила на значају када су се Бугарска и Румунија учланиле у НАТО, јер се преко њих НАТО још више примакао границама Русије, а база остала у позадини територија које је НАТО ставио под своју контролу.
Даље геополитичке узроке рата на Косову и Метохији треба тражити и у ширењу ислама на Балкан кроз неоосманске претензије Турске, као друге војно најјаче чланице НАТО-а и важног савезника Америке. Турска, као регионална сила, одавно настоји да поврати свој утицај на Балкану и њој је независно Косово било потребно да би ојачала тзв. зелену трансверзалу, која – од европског дела Турске, преко дела Северне Македоније настањеног Албанцима, Косова и Метохије и Прешевске долине, Рашке области у централној Србији настањене Бошњацима, до муслиманског дела (ентитета) Босне и Херцеговине – води ка средишњем Балкану и даље ка унутрашњости Европе. Управо су ову тзв. муслиманску трансверзалу пре више година арапски мигранти користили као једну од повољних рута на свом путу ка западној Европи.
Ништа мање важну улогу у разбијању СР Југославије, а касније и у рату на Косову и Метохији, нису имали и Немци, који су у прошлости против нас Срба водили неколико великих ратова у којима су неславно прошли и због којих су према нама дуго година гајили реваншизам и једва дочекали почетак НАТО агресије, поспешујући је медијском пропагандом о постојању наводног тајног плана српских снага за етничко чишћење Албанаца „Потковица“, коју је у јавност лансирао њихов тадашњи министар одбране Рудолф Шарпинг (Rudolf Scharping). Зато, када се погледа садашња ситуација на простору бивше Југославије са вештачки створеним народима и државама, многи кажу да их она у многоме подсећа на закаснелу победу Адолфа Хитлера. Осим тога Немачка је предњачила у наоружавању и војној обуци бораца тзв. УЧК. (UÇK – Ushtria Çlirimtare e Kosovës, ОВК – Ослободилачка Војска Косова).
Неки војни аналитичари су мишљења да је до бомбардовања Србије дошло и због тога што је НАТО непосредно пре сукоба у бившој Југославији прославио 50 година свог постојања и да су у то време неке чланице почеле да постављају питање разлога даљег постојања алијансе у тадашњем облику, као скупе и гломазне војне организације, обзиром да више нема другог противничког војног блока (СССР). Међутим, Американци, који су тада били против било какве трансформације НАТО-алијансе, брзо су пронашли непријатеља у Слободану Милошевићу и непослушним Србима „изазивачима ратова“ и плашећи њима Свет одлучили да војном интервенцијом против Срба покажу да је НАТО и даље потребан Западу.
Има и оних који сматрају да би разлог НАТО агресије на Србију могао бити и намера моћних западних корпорација да се домогну рудног богатства Косова и Метохије. Да у томе има истине показало се када су бивши амерички секретар Медлин Олбрајт (Madeleine Albright) – која је својевремено, са позиције најмоћније жене света, предводила кампању за бомбардовање Србије – и пензионисани амерички генерал Весли Кларк (Wesley Clark) – који је као тадашњи командант НАТО-а командовао бомбардовањем Србије – након рата, по багателним ценама, откупили косовске компаније попут мобилне телефоније Косова и предузећа за експлоатацију руда на Косову. Ова чињеница говори у прилог онима који су тврдили да се иза лажне бриге Запада за људска права Албанаца заправо крију сурови економски интереси моћних западних корпорација.
По некима, разлози за бомбардовање Србије могу бити и демографски, јер су западноевропске земље стварањем независног Косова покушале да се отарасе бројних албанских азиланата и избеглица, који су се под изговором бежања од репресије режима Слободана Милошевића масовно досељавали у те земље и собом доносили и јачали исламски утуцај.
Сматра се да би један од разлога за НАТО бомбардовање Србије могао да буде и скретање пажње америчке јавности са сексуалне афере тадашњег председника Била Клинтона и његове сараднице Монике Левински. Многи сада праве паралелу између те афере и недавне афере „Епштајн“, која је потресла америчку јавност и у коу су били умешани многи високи амерички званичници, укључујући и актуелног председника Доналда Трампа и његове супруге, сматрајући да је Америка из истог разлога, у јеку те афере, напала Иран.
Ако искључимо поменуте спољне узроке рата и занемаримо интересе великих светских сила, поједностављењем ствари долазимо до закључка да је рат за Косово и Метохију заправо вођен због територије. Срби су бранили своју вековну територију али су им је Албанци отели и присвојили себи да би је, кад им геополитичке прилике то дозволе, припојили својој матици Албанији. Ту се не завршавају албанске претензије на јужне српске територије и територијe околних балканских земаља, које, по албанским плановима, треба да уђу у састав тзв. Велике Албаније.
Верски разлози
НАТО интервенцију на СР Југославију подржао је Ватикан, који је благословио бомбардовање Србије, па многи кажу да је у рату на Косову и Метохији, поред православне и муслиманске стране, прикривено била умешана и трећа – најутицајнија римокатоличка страна. Ватикан вековима непријатељски гледа на православне Србе. То су на својој кожи први осетили Срби из Хрватске, који су имали ту несрећу да – као западно најистуренији православци – буду географски најближе Ватикану, чији је Папа Пије XII на почетку Другог светског рата благословио стварање тадашње Независне државе Хрватске (НДХ), која је одмах спровела етничко чишћење над Србима кроз свој усташко-нацистички програм: „Трећину Срба побити, трећину покатоличити и трећину протерати из Хрватске.“ Тада је у усташком логору Јасеновац убијено близу милион Срба. Онај део Срба, који је након Другог светског рата преостао у Хрватској, протеран је августа 1995. године у војној акцији „Олуја“, подржаној од Запада а такође прећутаној и неосуђеној од Ватикана. Многи наши црквени великодостојници, који заговарају блискију сарадњу наше цркве са Ватиканом, истичу да је разлог томе то што Ватикан није признао независност Косова, што је тачно – али прећуткују да је допринео да многе друге римокатоличке земље то учине.
Да је Православље сметња западним интересима сматрао је и Збигњев Бжежински (Zbigniew Brzezinski), саветник председника САД за националну безбедност, који је у својој књизи „Велика шаховска табла” из 1997. године, написао: „После победе над комунизмом, потребна нам је подела у Православљу и распад Русије а Украјина ће нам помоћи у томе, јер је тамо издаја норма јавног морала“. (Оригиналан цитат из књиге: „After the victory over communism, we need a split in Orthodoxy and the collapse of Russia, and Ukraine will help us in this, where betrayal is the norm of public morality.“)
Неки медији су 2014. године пренели вест да је и шведски министар спољних послова Карл Билт (Carl Bildt), наводно на сличан начин означио Православље као главну претњу западној цивилизацији. Касније је ову изјаву демантовао и појаснио да у свом интервјуу то није рекао, већ да је замерио Путину што се у свом вођењу данашње Русије више ослања на Православље него на међународне вредности.
Да Запад види Православље као опасност уверио сам се и сâм када нам је 2018. године у „енклаву“ стигла једна студенткиња политичких наука из Француске, са намером да истражује живот Срба у „енклавама“ на Косову у условима протектората УН.
Дошла је без икаквих претходних препорука, тражила је смештај и помоћ у успостављању контакaта са људима. Рекла нам је да нико од професора на француским универзитетима није хтео да јој буде ментор због теме коју је одабрала па је морала да оде у Канаду, где је у Квебеку добила менторство од једне канадске професорке, која није имала ништа против теме која се бави Србима, чак је сматрала да је тема интересантна и важна. Особа код које је изнајмила смештај упутила је на мене, сматрајући да сам, као негдашњи представник локалних Срба, компетентан саговорник на поменуту тему и да сам у могућности да с њом успоставим комуникацију преко супруге која говори енглески језик.
На почетку су сви у „енклави“ били сумњичави према њој, јер нам тих година са Запада ништа добро није стизало, али су је убрзо сви прихватили и радо примали у свој дом. Након што смо је упознали са ситуацијом и условима живота Срба у Ораховцу одвели смо је до суседне Велике Хоче, код тадашњег, од недавно благопочившег, свештеника – протојереја Миленка Драгићевића, да и с њим поразговара у вези са својим истраживањем. После неколико питања постављених оцу Миленку и он пожеле да њој постави једно питање, те је упита: „Је ли девојко, ’ајде сад ти реци мени, како је могуће да Европа прима толике мигранте из далеког света и неке нама околне државе, а само нас не примају? Зашто нас неће, па и ми смо Европа човече!“ Она се кратко замисли па му одговори: „Ја мислим да се они вас плаше.“ На то ће отац Миленко жустро: „Чега се плаше, мали смо народ, нисмо економски јаки и војску су нам уништили, немамо атомску бомбу, не знам чега се плаше?“ Студенткиња му појасни: „Мислим да тај њихов страх није такве природе… Ја сам посматрала овај народ на Косову, на северу, у овој и у другим ’енклавама‘, нисам посматрала људе у централној Србији, не знам какви су људи тамо… Aли из овог што сам овде видела, схватила сам да се они боје, не неке ваше спољне силе, већ онога што је у вама.“
А шта је то у нама чега се они боје нама – православнима је јасно, то је печат дара Духа Светога, то је сами Господ, који у нама, иако грешним, ипак обитава и којег се они плаше зато што га не познају.
Запад је врло добро знао да је Косово и Метохија за Србе света земља и да ће се Срби борити за њу па чак и против 600 пута моћније војне силе колика је, по проценама неких војних стручњака, била надмоћ НАТО-а, па су тако Срби постали једини бели народ на свету који је након Другог светског рата ратовао против Американаца.
Али оно што обезбожени и дехристијанизовани Запад није знао јесте да је Косово и Метохија као православно свето место невидљивом духовном вертикалом везано за Небо и да је отимањем Косова и Метохије од православних Срба пореметио духовну (космичку) равнотежу, која је касније проузроковала немире широм света. Сви се слажу да свет после рата за Косово и Метохију није исти. Наступили су немири и ратови у многим деловима света и једино око чега се војни аналитичари споре јесте да ли је већ почео Трећи светски рат – и ако је почео да ли се за његов почетак или за његов увод може сматрати НАТО бомбардовање Србије, рат између Русије и Украјине или напад Америке и Израела на Иран или неки нови већи рат до којег може да дође.
Не би било нимало необично да се као увод у Трећи светски рат означи НАТО бомбардовање Србије, поготову ако се узме у обзир да су на овим нашим немирним просторима, где се сударају исток и запад и преплићу три светске религије, већ започињали многи регионални и светски ратови. Историја то бележи, почев од ратова са Отоманским царством током њиховог похода на Европу, затим следи Први светски рат који је започео аустроугарском објавом рата Србији, након чега је Краљевина Југославија била међу првим земљама коју је нацистичка Немачка, бомбардовањем Београда, напала почетком Другог светског рата на Цвети 1941. године, па све до НАТО агресије на СР Југославију 1999. године. Карактеристика ових ратова јесте да су сви поменути освајачи, у тренутку напада на Србе, представљали најмоћнију војну силу на свету и били на врхунцу своје моћи, али и да је њихова моћ управо од тог тренутка почела да слаби и да су се њихове освајачке амбиције на крају завршавале поразом.
Срби се надају да ће се то исто догодити и са НАТО-ом, јер многи већ увиђају да је моћ и јединство НАТО чланица почела да слаби и да НАТО није више оно што је био у тренутку бомбардовања Србије, без обзира на директне и прокси ратове које сада води по свету.
Међутим, забрињава то што садашњи Срби немају довољно стрпљења да сачекају глобалне промене у свету и што моћни Запад, посредством уцењеног српског државног руководства, сада успешније остварује своје интересе и наноси већу штету српском народу него током самог рата.
† † †
После овакве анализе могућих разлога НАТО бомбардовања Србије, помало смешно и наивно звуче албанска уверавања да их је свет подржао само зато што је у њиховој тежњи за отцепљењем од Србије препознао праведну борбу једног обесправљеног народа за своја људска права и независност, а у ствари требало би да знају да је до тога дошло само захваљујући томе што су се њихове сепаратистичке тежње – у једном историјском тренутку, неповољном по Србију – поклопиле са интересима Запада. Западни интереси су били да на свом путу ка Русији елиминишу или ставе под своју контролу све нелојалне државе и непослушне народе са циљем стварања јединственог фронта према Русији, а на том путу први на удару су им се нашли православни Срби. Предавање српске покрајине Косова и Метохије Албанцима јесте награда за њихову лојалност Америци и Западу, а казна за непослушне и непокорне Србе, преко којих је Америка хтела да покаже Свету како пролазе они који се супротставе њеним стратешким интересима. Албанце би неко ипак требало да упозори на непринципијелност америчке спољне политике и да их стално подсећа да је, на почетку конфликaта на просторима бивше Југославије, Слободан Милошевић представљао фактор мира и стабилности за ту исту Америку а борци тзв. ОВК терористичку организацију, која се налазила на америчкој црној листи забрањених терористичких организација у свету (на листи противника Америке).
Западна подршка Албанцима је и даље велика и они то вешто користе да, укидањем српских институција – уз пристанак уцењеног српског државног руководства, заокруже своју независност. У том затирању српских трагова на Косову и Метохији стигли су до последње препреке, до Српске православне цркве. Њих онеспокојава присуство Српске православне цркве на Косову и Метохији, кроз постојање бројних српских православних светиња – од којих се неке налазе под заштитом УНЕСКО-а и представљају необориво сведочанство вековног трајања српске државности и културе којим се потире прича о Албанцима као аутохтоном староседалачком народу. Због тога су српске светиње по завршетку рата биле честе мете напада албанских екстремиста који су до сада порушили преко 150 цркава и манастира, док преостале покушавају да присвоје и прикажу их свету као сопствено, односно, тзв. косовско културно наслеђе. Из тог разлога је са трона Епархије Рашко-призренске и косовско-метохијске протеран и тадашњи владика Артемије, који је покушао да осујети намере Албанаца и Запада да кроз изнуђене уступке српске државе и Цркве, сузбију вековно присуство Српске православне цркве на Косову и Метохији, у циљу стварања предуслова за проглашење независности Косова.
У овом тренутку, иако ослабљена ратовима, санкцијама, изолацијом, уништеном економијом, Србија и даље дише попут измореног тела чије су неке делове одстранили. Окружена земљама чланицама НАТО-а, прави се да је мртвија него што то заиста јесте. Неки нам се народи, заогрнути НАТО заштитом, подсмевају да смо сами криви што смо запали у такву незавидну позицију, јер се нисмо знали прилагодити новонасталој ситуацији у свету након пада „Берлинског зида“ и урушавања СССР-а. Кажу нам да смо платили цех што смо уобразили да смо велики и битан народ на светској политичкој сцени, уместо да смо, попут њих, погнули главу пред моћнијима.
Знамо да смо мали народ по бројности али и знамо да нисмо тако безначајни, јер – да је тако – не би нас, тако мале и безначајне, 1999. године напало деветнаест земаља НАТО чланица, а још неколико њих, попут нпр. суседне нам Албаније, пружало логистичку подршку. Да смо безначајан народ и народ без културе, традиције и идентитета – не би нам Аустроугарска у Првом светском рату композицијама возова износила „српско културно наслеђе“ из земље, нити би нам немачки нацисти током Другог светског рата, приликом бомбардовања Београда, без објаве рата, 6. априла 1941. године бомбардовали Народну библиотеку запаљивим бомбама, уништивши нам скоро целокупан национални фонд од преко 500.000 књига – међу којима и око 4.000 средњовековних рукописа и књига непроценљиве вредности, да би нам касније ти исти Германи прекрајали историју према сопственим интересима. Да нисмо древан народ и народ без културе, не би се на црним берзама широм Европе, према извештајима Интерпола, по високим ценама продавале православне иконе и црквене реликвије покрадене са порушених српских светиња на Косову и Метохији.
Наши нам непријатељи својим „искоренитељским“ односом према нама сами показују да смо велики народ, док нас истовремено убеђују у супротно.
Ораховац, 25. 4. 2026.
Приредио: Петр Давыдов, уредник руског сајта pravoslavie.ru
Наслов и опрема: Стање ствари