Скоро сваки динар који ЕУ пласира у Србију чини то из интереса. Огроман део новца који ЕУ пропагира као „помоћ Србији“ одмах се врати фирмама из ЕУ
Архивска фотографија
Крајњи циљ сваког колонијализма јесте колонизовање ума. Да оног ког колонизују прихвати да је то добро за њега што је у колонијалном статусу, да је то милост оног који га колонизује.[1]
Један од таквих покушаја колонизације ума јесте непрестано причање о „помоћи ЕУ Србији“. Иако је обичном човеку и видљиво и јасно да ту никакве помоћи нема (осим у изузетним случајевима), јер и у животу – осим када Бог одлучи да неком човеку преко другог човек помогне – не дешава се ситуација да Вас неко сретне и каже: „Ево баш имам вишка пар стотина хиљада динара, узми, то ти је моја помоћ.“ Нажалост, поједини људи у урбанијим срединама и даље верују у овакву бајку. Као да ти људи замишљају неког бирократу из Брисела од чијег мига зависи да се Србији „дâ помоћ“, те би ваљало да га не љутимо. Па ако треба сад да донесемо породични закон којим ћемо дати деци формално-правно презаштићен статус у породици – перфидно напасти српску породицу и усмерити трошење енергије друштва у том смеру – ‘ајде да то чинимо. Пре тога је Запад на силу исфорсирао да српске власти усвоје безумни Закон о родној равноправности (који је обавезао море српских правника да се баве потпуним глупостима у виду доношења правилника којим се препоручује „правилно“ ословљавање женског педијатра, судије или космонаута), сутра ће бити инсистирање на легализацији содомитских бракова, омогућавању масовне имиграције и тако све редом док се не нагризу све вредности српског друштва. И да ли ће реализатор тога бити СНС или сутра нека „студентска“ или друга власт која прихвати колонијалне обавезе, свеједно је – све док се агенда спроводи.
Скоро сваки динар који ЕУ пласира у Србију чини то из интереса. ЕУ ће дати део новца за неки инфраструктурни објекат, али уз услов да школско издаваштво држе немачке фирме. Те ће немачке фирме да згрћу огроман профит на штампи уџбеника, а на плану историје, биологије и српског језика тежиће да преобликују српску децу, у мери у којој у томе учитељи, наставници и родитељи не пруже отпор.
Огроман део новца који ЕУ пропагира као „помоћ Србији“ одмах се врати фирмама из Уније, које том приликом знатно зарађују. Дакле, ЕУ кроз разне бирократске процедуре фактички обавеже купце у Србији да купују производе из ЕУ, иако су они често вишеструко скупљи од српских или неких других (нпр. кинеских), задужи српско друштво кредитима и све то увије у обланду „помоћи“.
Да закључимо, Србија је окружена ЕУ држава и разни облици сарадње морају да постоје. Али, српски народ мора да гледа свој интерес ако мисли да има шансе да опстане, а веровање у бајке о „ЕУ помоћи“ није корак у правом смеру.
[1] Изврсна књига на ову тему јесте „Портрет колонизатора и портрет колонизованог“ Албера Мемија, у издању Андрићевог института из Вишеграда.