Ако се којим случајем, и не дај Боже, догоди да неко од лидера политичких странака оде Богу на истину, ту су одмах синови и унуци који наследе све што је бабо оставио, с посебним акцентом на власт
„Плаче тата, плачем ја, плакали смо обадва“
(Лични став)
Раде Велизаров Ерац (Фото: Лична архива)
Сећате ли се оне сцене у којој Иво Андрић описује збег малобројног становништва Вишеграда, после катастрофалних, дринских поплава – у роману „На Дрини ћуприја“. Констатује да „ништа, тако, не може, да уједини народ, као заједничка невоља“. Преведено на политичку сцену измучене Србије, рекло би се да ништа тако није могло да уједини актуелну власт и по њиховој мери, скројену, назови „опозицију“, ко што је то „заједничка невоља“. Е управо та „заједничка невоља“, једних и других јесте побуна студентске омладине. Јер, једнима су угрозили власт, па зато не дају изборе, ни у месним заједницама, а камоли шта више, а другима су узели комплетно гласачко тело, не остављајући ни трунку наде да се назови „опозиција“ може дочепати цензуса.
Зато је успостављена она хармонија у републичкој скупштини. Нема више претеране галаме, нема бибер спреја, нема димних бомби, а и противпожарни апарати стоје на свом месту.
Јер, студенти су јасно поручили, једнима и другима, да им не пада на памет да оду из ове земље. И ту настаје проблем, јер баш би лепо било да та деца спакују кофере, ко што се очекивало, па да их оставе, једне и друге, да на миру праве своје кадровске комбинаторике. Оно што остане од Србије био би „старачки дом“ у коме ћемо бирати управнике са „Сингидунума“, „Мегатренда“, „Фабуса“, „Брчко и Блаце универзитета“ или локалног „Кембриџа са Ратарског имања“.
А таман им је лепо кренуло…
Јер, ако се којим случајем, и не дај Боже, догоди да неко од лидера политичких странака оде Богу на истину – у шта ни весели Тито није веровао – ту су одмах синови, који тестаментом, наследе све што је бабо оставио, са посебним акцентом на власт.
Фото: Друштвене мреже
Тако је „рахметли“ Иштван Пастор, оставио „у седлу“ свог сина Балинта Пастора да и даље служи за политичка поткусуривања, као што му је и бабо служио, са неким својим Савезом војвођанских Мађара. Наравно увек на власти и уз власт.
Рахметли Муамер Зукорлић је, чак постхумно, из мезара, устоличио свог млађаног наследника, ни мање, ни више него на месту министра (Алах зна за шта?!). Некако у исто време, утихнула је и прича о, наводно, насилној смрти рахметли баба, и налазима светски признатих токсиколошких института, који су сумњали у „хемијски састав“ последње јутарње каХве. Син је добио министарско место, а и рахметли бабо је добио ново место почивања у дворишту Алтун-Алем џамије у Новом Пазару. Тиме је демантован Неле Карајлић, јер је, у ад акта, отишао његов чувени стих: „Са Бара се нико не враћа“ – (читај: са Орља се нико не враћа, осим рахметли Зукорлић).
Дачић је отишао чак корак даље. Он је у посланичке клупе најпре увео Титовог унука, а недавно и унука Слободана Милошевића, све у нади да ће носталгијом пробудити умируће прокомунистичко гласачко тело, као и присталице Слободана Милошевића, са унуком, који се, рекло би се, више „турио на баба Миру“.
Оно што нису успели ни Тито ни Милошевић, успео је, у њихово име, Дачић, продужавајући тако власт Титове и Слобине династије. Наравно и његов биолошки син је у пуном политичком залету, са добрим изгледима да наследи ћаћу. Мали је исто нако низак (метар и жилет), дебео и трбат, тако да промену нећемо ни осетити. За сада га виђамо на свечаним пријемима у амбасадама, у друштву Слобиног унука, Кркобабића ТРЕЋЕГ и Палме ДРУГОГ.
Марко, унук Слободана Милошевића, Лука, син Ивице Дачића и Далибор, син Драгана Марковића Палме (Фото: x.com)
Дакако и пре но што се Палмина, бронзана, глава засијала на оном торта-постаменту у јагодинском парку, његов син се активно укључио у састављање нове владе. Наравно, ни ту промену нисмо осетили – и овај је исто онако глават, ћелав, дебео и неписмен, као рахметли бабо. И верујем да је, од рахметли баба, научио занат – знате оно: „Три хиљаде динара за госпођу и да се одвезе до куће.“ За дугу власт над бедним народом, веће „школе“ му не требају.
Шешељ нам је, у наслеђе, оставио, чак два своја сина, оног политичког, кога тренутно секирају студенти и оног биолошког, који се упорно труди да, као бледа копија, наследи ћала. Наравно, он (Шешељ сениор) је апсолутно, чак и декларативно, против монархије, осим ако то није у његовој биолошкој или политичкој фамилији. Да апсурд буде већи, као ражаловани четнички војвода, никада није узвикнуо оно „За краља и отаџбину“. Шта се ту, уз шта, слаже, Бога питај! Наследници су ту да даље пливају, а бабо је ту да их куражи са „Пинк“ или „Информер“ лажовизије.
За сада, највеће „монархисте“ је изнедрила династија Кркобабић. Чим је о’ладио рахметли Јован ПРВИ, партију пензионера, наслеђује, његов, рано пензионисани, син. Чак је и „нормално“ да, министар за БРИГУ – „секирацију“ за давно обогаљено село, буде, ко други, него, из пензије активирани, „инвалид“ Кркобабић ДРУГИ. Компаративна предност је и „тазе знање“ – завршен Економски факултет у четрдесет седмој години живота (не знам што је учио за то мало). Ту се прича не завршава, јер у пуном политичком замаху је, и његов син, цвркутави и подобро зализани, Стефан Кркобабић ТРЕЋИ. Није познато да ли је и овај, тек рођени, Кркобабић ЧЕТВРТИ, отишао у пензију пошто су га изнели из породилишта, тако да смо, сума сумарум, спали на тек два активна Кркобабића у актуелној власти. Не знам зашто, али паде ми на ум она Топаловићева песма: „Коси тата, косим ја, косили смо обадва.“ Ваљда зато што се завршава са стихом: „Плаче тата, плачем ја, ‘плакаћемо’ обадва.“ Боже здравља, али тако ми се нешто „јавља“.
И све би било у реду да се нису појавили студенти. Чак ни они не би били проблем – кад би хтели да оду. Међутим, та безобразна дечурлија су, напред наведеним актерима, јасно дала до знања да им не пада на памет да беже из ове земље.
А политичком сину, Пинк Информер Шешеља, још дрскије је речено, цитирам: „Тебе нико, ништа није питао?!“
И не би ништа од покушаја, назови „опозиције“ да ту децу удостоје, великодушном понудом, да њима, на изборима, чувају кутије, а да се они поново углаве у посланичке клупе, па макар као „назови „опозиција“, за чији пораз би били криви, ко друго, ако не „чувари кутија“?!
Власт не може да их уцени, пропала је намера да их „купе“ (смањењем школарине и кредитима за станове), не смеју да их бију (барем не масовно), а о сарадњи нема ни говора.
Мат позицију је могуће избећи.
Како?
Једноставно: Предајом!
То ипак, тешко улази у главу, онима који би власт да испусте, само ако испусте душу, а и тада, два сата касније.
Раде Велизаров Ерац је редовни члан Удружења књижевника Србије. Живи у Краљеву
Опрема: Стање ствари