Експерименти са универзалним основним дохотком широм света показали су смањење стреса, анксиозности и побољшање квалитета живота, али нису разматрали негативне последице, као што је смањење мотивације за рад
Илустрација: М. Алић
Универзални основни доходак, експеримент
УОД (енглески Universal Basic Income, UBI) јесте концепт социјалне политике који подразумева да сваки грађанин, безусловно и редовно, добија одређену суму новца од државе, довољну за основне животне потребе, независно од њиховог имовинског стања или радног статуса. Прокламовани циљ је смањење сиромаштва, неједнакости и бирократије, уз гарантовање достојанства. Намера мог чланка је да докажем или бар укажем на супротно, као и да поменем многе друге обмане у које смо, након свакодневног понављања, почели да верујемо. Експерименти са УОД-ом широм света, укључујући Финску, Немачку, Канаду, Кенију и САД, показали су смањење стреса, анксиозности и побољшање општег квалитета живота, али нису разматрали негативне последице, као што је смањење мотивације за рад.
Рај за пацове, експеримент
О познатом експерименту из 1980-их „Утопија за пацове“ доста је написано на интернету, а однедавно се све чешће појављују објаве на друштвеним мрежама које га упоређују са стањем у људском друштву данас. Када је експеримент био замишљен и остварен, његови резултати и исход су објашњавани кроз актуелне теме и термине тог времена. Тада је горућа тема била пренасељеност градова и крах заједница пацова објашњаван је кроз призму тог аспекта експеримента. Занемарен је много важнији фактор – а то је пружање идеалних услова за живот без потребе за радом, трудом и конкуренцијом. Наиме, иако се популација посматраних животиња под овако пруженим условима иницијално повећавала, после одређеног времена уочена је њена декаденција, агресија, одбијање мајки да брину за потомство, одбијање да се паре, настајање аутистичне групе мушких животиња које су само водиле бригу о свом изгледу, али нису учествовале у друштву и репродукцији. Паралеле са садашњим односима међу половима у људским друштвом су очигледне. Експеримент је више пута понављан, уз исти исход – суноврат популације.
Цикличност успеха популација и кланова
Када овај социјални експеримент са пацовима повежемо са успоном и падом Римског царства, или вероватно већине цивилизација кроз људску историју, видимо исте трендове који објашњавају и њихову цикличност: „Тешка времена стварају јаке људе, јаки људи стварају добра времена, добра времена стварају слабе људе, слаби људи стварају тешка времена.“ Напор и борба често воде успеху и благостању, али изобиље потом води декаденцији и паду, што горња реченица лепо објашњава. Исто размишљање се приписује и оснивачу Дубаија, шеику Мухамеду бин Рашид Ал Мактуму, који је на питање како види будућност своје земље одговорио: „Мој деда је јахао камилу, мој отац такође, ја возим мерцедес, син Ланд Ровер, мој унук ће такође возити Ланд Ровер, а мој праунук ће вероватно опет јахати камилу.“
Идентично је и у развоју владарских династија (у првобитним заједницама и племенима звани клановима). У почетку сваког циклуса имамо тешка времена која изнедре хероје, па они створе добре услове за своје потомке који се после пар генерација опусте, препусте хедонизму, разврату и декаденцији да би напокон пропали, а примат и ресурсе од њих преузели неки нови владари, државе и империје.
Зашто баш сада
Није случајно да се недавно почело расправљати о увођењу УОД-а, паралелно са најавама да ће Вештачка интелигенција (ВИ, енглески Artificial Intelligence, AI) и роботи заменити људе у производњи и ратовању. Већ данас смо сведоци да су чет-ботови заменили многе кол-центре који одговарају на стандардна питања корисника, ВИ све више замењује програмере, а рекламни филмови се снимају са вештачки генерисаним глумцима, производња се аутоматизује и роботизује – и већ постоје фабрике у којима роботи раде 24 сата дневно у потпуном мраку, без замора, грешке и штрајкова. Ратови такође ангажују готово аутономне машине које саме бирају циљеве напада према унапред задатим критеријумима, и уз одлучивање ВИ у реалном времену за време напада. Елите су већ од треће технолошке револуције, од 1970-их, забринуте да им људи више неће бити потребни у мери претходних епоха где су многољудније земље биле моћније, па сада на разне начине покушавају да смање број становника, односно глобалну популацију. Највећи страх елита је да руље незапослених дођу на капије њихових вила и двораца тражећи прерасподелу богатства, односно револуција. Навешћу само неке од депопулационих метода које елите финансирају и политички подржавају: феминизам који више није борба за права жене, већ сада метод за повећање сукоба међу половима, њихово отуђивање и одбијање од репродукције (романтично речено заснивања породице), промоција и нормализација LGBTQ као замене за хетеросексуални однос, који такође не води репродукцији, као и опште затупљивање и инфантилизацију популације кроз деградацију образовања и проширење права деце и жена (еуфемизмом названих „рањиве категорије”). Не помаже ни поспешивање индивидуализма (заправо егоизма и себичности), конзумеризма и хедонизма (потрошње фирмираних производа који су знатно скупљи од стандардних, а само незнатно квалитетнији), виртуелних контаката преко друштвених мрежа уместо стварних у физичком свету, играње видео игрица које као и опсесивна употреба мобилних телефона воде зависности и губитку пажње, бесплатна интернет порнографија. Протурају се тезе да су деца скупа, односи међу половима неодрживи на дужи рок, да женама пошто зарађују више не требају мушкарци (па последично бива и обрнуто), да су кућни љубимци адекватна замена за породицу, да нас већ има превише на планети и да зато изазивамо климатске промене, као и директно феминистичке: да је женин рад у кући невидљив и неплаћен, да је она жртва насиља у породици, сексуалног узнемиравања и злостављања ван породице (у школи, на факултету, на радном месту), да је на послу плаћена мање за исти рад у односу на мушкарце, и многе друге неистине, преувеличавања и намерно погрешно тумачење статистика.
Припитомљавање животиња, експеримент који је постао пракса
Оно што је за цивилизацију ловаца и сакупљача био експеримент, након његовог великог успеха постала је пракса припитомљавања животиња, јер одгајање је увек лакше и извесније од лова. Тако је створена категорија домаћих животиња које човек храни да би их потом појео (или до тада користио за производњу млека, јаја, вуне, и подмлатка). Дивље животиње се у процесу припитомљавања ослобађају инстинкта преживљавања јер су им пружени основни услови за живот, често и без обавезе да ишта корисно раде. Животиње за прехрану привидно живе у „идеалним” условима, „ослобођени” свакодневне бриге за опстанак и репродукцију. Пруженим условима се животиње пасивизирају, и везујући за човека губе своју праву природу и инстинкте, слично као у експерименту са пацовима. Можемо посумњати да је слична намера и са УОД-ом, и ма како звучала примамљиво, могуће је да се ради о поклону типа Тројанског коња, и слаткој понуди која је Ивицу и Марицу одвела до вештичине рерне. Мачке ипак осећају потребу да изађу из стана, самостално траже храну и партнере за репродукцију, па је код различитих животињских врста постигнут различит степен пасивизације и одрицања од инстинкта, као и код различитих људи. Пси и мачке као кућни љубимци су схватили да морају да буду корисни – да не би као домаће животиње за узгој били поједени – па пружају пријатно и забавно друштво својим власницима, и заштиту од мишева и провалника, док ловни и полицијски пси имају и друге радне задатке. Чак су и свиње, које важе за најинтелигентније међу припитомљеним животињама, схватиле да ће ако не пружају неку услугу бити превремено поједене, па су се и оне специјализирале да истанчаним њухом траже ретке и скупе тартуфе.
Постоји ли „бесплатни ручак“
Позната изрека „No such thing as a free lunch“ (нема бесплатног ручка) популарисана од стране економисте Милтона Фридмена, добитника Нобелове награде 1976. године, говори нам да ни привидно бесплатне ствари нису без скривене цене или обавезе примаоца. Ту су лекцију у крајњем облику прво научиле припитомљене животиње. Циници кажу да тако можемо посматрати и УОД. У прошлим временима бесплатна давања су била милостиња, сада социјална помоћ или афирмативна акција, али само за „рањиве појединце и групе“, док је будући УОД намењен целој (преосталој) популацији. Штедљив домаћин не износи храну на промоцији док половина посетилаца не оде, па ће и примена УОД-а почети тек касније, када се број прималаца смањи, за сада је само концепт коме се многи радују и надају, слично утопији за пацове, али је неће дочекати.
Извор: Стање ствари
Уместо закључка
Обичан човек није свестан да друштвена кретања нису спонтана, већ оркестрирана, заправо плод планирања и социјалног инжењеринга над нама од стране елита. Још ређи разумеју зашто нам се дешава оно што нам се као друштву дешава, а свакога који помене друштвени инжењеринг називају „теоретичарем завере“. Заправо овај последњи термин и јесу сковали представници елите који нам „кроје капу“, желећи њиме да дискредитују оне који износе на видело и објашњавају њихове (тајне) планове, заправо завере, јер су то планови за њихову корист, а нашу штету (па стога јесу завере против наших интереса). Ми смо за елите на крају ипак само стадо оваца које стрижу периодично за вуну (порез), а чије мишиће, интелигенцију и знање користе за градњу својих пирамида и света у коме они живе и владају.