Усташтво не може да поднесе било какво присуство СПЦ не само на територији данашње Хрватске, него на знатно ширем подручју. Питање за Српску цркву и друштво у целини како се супротставити новом усташком пиру
Гермоген Максимов полаже заклетву Анти Павелићу, јун 1942. (Извор: znaci.org)
Поједини хрватски интелектуалци отворено пишу о ономе што је видљиво и на први поглед – да је у њиховој земљи присутна снажна тенденција тзв. нормализације усташтва. Значи, почевши од највиших кругова у Хрватској, ради се на томе да усташтво у свом изворном облику постане друштвено прихватљива идеја и понашање. Тај процес је већ поодмакао и добио на интензитету.
А усташтво на првом месту не може да поднесе било какво присуство Српске православне цркве не само на територији данашње Хрватске, него на знатно ширем подручју. У том смислу, не треба да чуде последњи покушаји отимања и преименовања имовине СПЦ у Хрватској. Питање је за Српску цркву и друштво у целини како се супротставити новом усташком пиру?
Бела трака за православце у НДХ (Извор З. Л./Стање ствари)
Вест је пренео на у својој колумни на порталу Аутограф.хр Драго Пилсел: укратко, древна Црква Св. Јована Крститеља у Крижу, Иванић Град, у фарсичној процедури која је трајала само три дана – од 17. до 20. марта ове године, пренета је из власништва Српске православне цркве, Митрополије загребачко-љубљанске, у власништво „Удруге грчко-источне цркве“ Александра Радоева Иванова, који се још представља као „архиепископ Хрватске православне цркве“.
Црква Св. Јована Крститеља у Крижу потиче из 1746. године, а садашњи облик је добила давне 1822. године. Пилсел поставља логична правна питања поводом горње одлуке хрватских катастарских власти, питања која би се поставила у свакој правној држави, особито оној која, попут Републике Хрватске, има државни уговор са Српском православном црквом, потписаног 2003. године.
Чланак Д. Пилсела (Фото: Аутограф.хр/Снимак екрана)
Експресно примењена правна логика хрватског катастра, међутим, заснива се на очигледним процесима у тој земљи који се означавају као – нормализација усташтва.
Професор Дејан Јовић, са загребачког Факултета политичких знаности, у интервју за НИН од 19. фебруара 2026. године, овако објашњава главни разлог те појаве:
„/…/ Стратешки разлог је у покушају ХДЗ-а да зада коначан ударац наводној стигматизацији Хрватске због НДХ. Они процјењују да је Хрватска сада – откако је ушла у ЕУ и НАТО – довољно јака да може све што раније није могла. Дакле, може и нормализирати слоган усташке НДХ – „За дом – спремни!“, тврдећи да је он „опран“ у „Домовинском рату“, који је послужио као веш-машина прошлости. Може и негирати да је над Србима у НДХ почињен геноцид.“
На сличан начин, као што је „нормализован“ и наводно „опран“ поздрав „Слава Украјини“, истиче Јовић, „пере“ се поздрав „За дом спремни“.
Радојев Иванов се облачи за „чинодејствовање“ (Извор: p-portal.net)
Усташтво у свом изворном облику, не неко „неоусташтво“ о коме се доскора говорило, постало је, видимо не само званична, већ и стратешка политика хрватске владе. У том смислу, не треба да чуди отимање имовине СПЦ, јер усташтво на првом месту не може да се помири са опстанком Српске цркве и то на ширем подручју од данашње Хрватске. Тешко је набројати све антисрпске (и истовремено, нагласимо, и антиправославне) чинове у Хрватској: од гушења Светосавских академија, скрнављења православних гробова до забране уласка српским интелектуалцима (професор Милош Ковић). И таквих чинова биће све више.
Историчару Милошу Ковићу забрањен улазак у Хрватску: Неће ме спречити да сведочим истини о злочинима
С друге стране, у Србији, имамо таблоидно (успут прилично кроатизовано) поигравање са термином усташа у домаћим међустраначким сукобима. Данашњи Срби су далеко и од елементарног пијетета према жртвама својих сународника, и, што је можда још горе, без истинске свести о апсолутном злу и опасности које доноси усташтво. Оно се може међу Хрватима „нормализовати“, али никада неће бити нормално, нити је с њим неки компромис могућ.
Српска црква и цело српско друштво морају озбиљно да се суоче са тим злом, дугорочно, без панике и без дефетизма, без пропагандне грознице, а подстичући солидарност и борбу за истину, како у верујућем народу, тако и међу свим људима спремним да се суоче са усташтвом. За почетак, не смемо да интернализујемо „нормализацију“ усташтва.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари