Хеликоптер који је одвео Мадура може се упоредити само са хеликоптером који је полетео ка Хагу на Видовдан 2001. То су заправо једине аналогије: та два хеликоптера, и два „звучна топа“
Александар Вучић; Николас Мадуро (Фото: kos-info.net)
Мартовска хипотетика
Бројност ТВ канала нас спречава да пратимо исте садржаје, гледалац више не може све да пропрати. Формирано је и читаво тржиште политичких аналитичара, од којих поједини играју праву симултанку на више ТВ канала. Ипак, изгледа да нико од њих није удостојио пажње једну врло актуелну подударност. Повод за то била би прва годишњица – по неким проценама – најмасовнијег протеста одржаног у Београду.
Зашто је 15. март био ћорак, а Пети октобар није?
Када је изгледало да су створени сви услови да протест нанесе завршни ударац Вучићу, као некад Милошевићу, десио се „звучни топ“. Медији су пожурили да ауторизују верзију о звучном топу, која је прошла глатко као плаћени оглас. Дакле, требало је то схватити као примену силе опробаним методама.
Ипак, они који су знали о чему говоре сведочили су да звучни топ дејствује на други начин, и да је Београд био сведок прве употребе нечег што је, по свој прилици, Мосад благоизволео да тестира баш на нама. Наведене су последице које су имали присутни који су се нашли у домету „звучног топа“.
Чедомир Јовановић: Није ударио оним звучним топом да изазове повреде него само да их уплаши
Вест која је обележила почетак ове године стигла је из Каракаса. Председник Венецуеле имао је око себе кубанску гарду која га није одбранила. Сви гардисти су ликвидирани, али не у борби. За борбу су били онеспособљени, а потом „оверени“ као после стрељања. Дејство нечег чиме су избачени из строја наведено је у медијима без много детаља. То нешто је ново (електромагнетно) оружје.
Нико се тада у Србији није сетио „звучног топа“. Напротив, било је много разних хињено духовитих коментара и мимова који пореде неупоредиво: Мадура и Вучића.
Латиноамеричког Робин Худа и балканског Суперхика?!
Мадуро је на глобалном нивоу (био?) симбол суверенизма и отпора колонијализму, док је Вучић (остао) балкански симбол најпонизнијег подаништва колонијалним господарима и бруталног уништавања државног суверенитета.
Мадуро притом одаје утисак нормалне особе, независно од политике коју је водио (то јесте била политика!).
Нису ли те шале могле стизати одакле и „звучни топ?“ Није довољно нанети нам зло, него нам се треба и наругати у лице?! Како се могу поредити Србија и Венецуела?
Венецуела има највеће резерве сирове нафте на свету, док је Србија и по питању резерви литијума сасвим просечна у Европи. Притом су отровни рудници у Србији много више оружје за масовно уништење него економски мотивисан пројекат.
Колективоси у Венецуели имају јасну улогу да застраше опозицију и одбране диктатора, док је улога Ћациленда пре свега да се наруга ономе што је преостало од привида наше државности и националног достојанства, под патронатом Вучићевих ментора са Запада. Ћациленд је симбол нашег европског пута – што би рекли златиборски сељаци – пар екселанс. Управо зато што евоцира Муратове чадоре на Косову пољу.
Требало је да нас насмеје хеликоптер који долази по Вучића? Заборавили смо на Вучићев хеликоптер, онај у коме је број страдалих упоредив са бројем страдалих под новосадском надстрешницом.
Хеликоптер који је одвео Мадура може се упоредити само са хеликоптером који је из ЦЗ-а полетео ка Хагу на Видовдан 2001. То су заправо једине, здравом разуму допустиве, аналогије: та два хеликоптера, и два „звучна топа“.
Фото: Инстаграм
Но, на страну непримерена поређења са Мадуром. Које су тековине 15. марта, ако их можемо бити свесни годину дана касније? Зашто никакав хеликоптер неће одвести Вучића и зашто 15. март није историјски?
Тренутни биланс протеста као да следи исти образац који сумира оно што је Србија прошла деведесетих, само се мењају варијабле. То личи на експерименте са супресијом понашања услед казне (conditioned suppression, или punishment induced suppression). Хипотетички: намера је да народ промени свест онако како експерименталне животиње мењају понашање у циљаним експериментима. То не би требало да нас изненађује, када знамо шта нам све приређују НАТО хардвер и ционистички софтвер.
То би могло изгледати овако:
Прва фаза: Експериментална животиња, нпр. пас, учи да неко понашање бива награђено, нпр. ако притисне полугу, добија храну (пусте нас да се ложимо на национализам и привремено остваримо предност у рату који нам је наметнут);
Друга фаза: За исто понашање пас бива кажњен, нпр. ако притисне исту полугу, касније добија струјни удар (добијамо Бљесак и Олују, бомбардовање…);
Трећа фаза: Пас је мање склон да изведе исто понашање него пре експеримента (уместо одбране учимо се дефетизму и прихватању окупације).
Укратко, можда је протестима дозвољено да се размахну управо да би „звучни топ” суочио противнике колонијалног режима са сазнањем да нема сврхе пружати било какав отпор. Порука би могла да гласи: ма колико да вас је, не вреди, ништа не можете променити, борба вам је узалудна. Будите задовољни робови. Научите се беспомоћности (learned helplessness).
Игор Пшеничников: Пославши Србима „поздрав“ из пакла Вучић себе сахранио као политичара (март 2025)
У ширем контексту, пустили смо вас да србујете, па вас бомбардовали, па вам довели на власт патриЈоте да вам се наругамо и до краја вас убијемо у појам.
Наравно, има и аутоголова, попут педалирања до Стразбура. То би било као када би логораши из Аушвица тражили правду у Рајхстагу, или наши из Јасеновца у Ватикану. Но, питање је одакле је и дошла идеја за такво разусловљавање глупошћу, да то тако назовемо. Можда су се стразбуршки бициклисти, свесно или не, наругали осталим саборцима.
Ипак, протести су, иако усахли, донели нешто. Пре него што су отпочели у новембру 2024. године, изгледало је да млади нису спремни да жртвују ни једно летовање за борбу против Рио Тинта – иако рат отровним рудницима управо њих треба највише да брине. Показало се да су ипак, заједно са својом родитељима, спремни да жртвују много више. Доста је на протестима и оних одраслих који наизглед не би имали на шта да се жале („протест богатих”), али су ипак спремни да ризикују.
Фото: Предраг Крџић
И поред свих медијских спинова и брејнвошинга, јасно је да Вучић има далеко мању подршку у народу него Милошевић 2000. године. И после свих ратних губитака и геноцида који су нас биолошки угрозили, у народу постоји много оних који мисле својом главом, у инат нашим земаљским господарима. Код нас је, на пример, и поред све ковид-логорске пропаганде сразмерно мањи број вакцинисаних него у ЕУ, код нас ипак нисте морали да се вакцинишете да бисте сипали гориво на пумпи. Сила је на њиховој страни, али тврд је орах воћка чудновата. Како рече старац Пајсије Светогорац:
„Полудео бих видећи шта се дешава у свету, да не знам сасвим поуздано да ће Бог имати последњу реч.”